Подели

Predstavnici pet stalnih i ostalih deset država u Savetu bezbeznosti su obavešteni o projektu Saveta bezbednosti koji se zove Medjunarodni sud u Hagu. Dve od tri grane Medjunarodnog suda podnele su periodične izveštaje, Tužilaštvo i sam sud. Ali, ni ambasadori, ni predsednici ni premijeri zemalja članica Saveta bezbednosti ujedinjenih nacija nisu obavešteni od strane treće, neizbežne grane- odbrane. Teško je poverovati da su dve grane, tužilaštvo i sud, prijavljivali svoje greške, a kamoli neuspeh celog projekta medjunarodne pravde kroz ovaj ad hoc tribunal.

Prema tome, ne samo da je tužilaštvo bilo selektivno, nego je informisanje Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija, jedine institucije koja nadgleda i garantuje pravilno funkcionisanje Tribunala, takođe bilo selektivno. Još je manje verovatno da su Predsednici/Premijeri zemalja koje predstavljaju Savet Bezbednosti, a kamoli Ujedinjene Nacije, obavešteni šta je urađeno u ime njihovih zemalja i u ime rukovodstva ovog sveta. Centralna i najosetljivija nastojanja Ujedinjenih Nacija o pokušaju uspostavljanja temelja međunarodne pravde kroz ovaj tribunal, nalaze se na samoj periferiji pažnje svih.

Proces osnivanja Međunarodnog suda kao ad hoc institucije međunarodne pravde nije prošao bez prigovora na legalitet i legitimitet. Međutim, to nije bio početak, nego finale neodgovornog mešanja jezgra “internacionalne zajednice” u ilegalno i nasilno cepanje Jugoslavije i posledične događaje. Postoji previše dokaza ovih grešaka koji uključuju i Ujedinjene Nacije, koje su stavljene u centar pažnje od strane osoba visokog moralno i političkog autoriteta, i ako bi Savet Bezbednosti Ujedinjenih Nacija bio zainteresovan, ti dokazi bi lako mogli biti prikupljeni i sortirani. Međunarodni sud je jedna od najvećih grešaka “ medjunarodne zajednice”, poverena Savetu Bezbednosti na sprovođenje.

Na početku mora biti rečeno: rezultat dvadesettrogodišnjeg postojanja ovog tribunala je zastrašujuć, i šta god da analiziramo, ovaj rezultat moramo da imamu u vidu. Ne postoji šansa da će ova afera biti zaboravljena, ili da će izgledati bolje u budućnosti, naprotiv. Ili sve što je urađeno u ime savremenih svetskih lidera, nije fer ni prema njima.

Ali tribunal je samo kruna nedela Ujedinjenih Nacija, pošto UN nisu nevine još od početka krize u Jugoslaviji. Uprkos plemenitim pokušajima časnog Peresa de Cueljara i njegovih predstavnika da upozore države članice na preuranjeno priznavanje jednostrano proglašenih nezavisnosti Jugoslovenskih Republika, i uprkos privrženosti međunarodne zajednice da se priznanja pojave nakon celokupnog rešenja za sve republike(kao što se može videti u S-23280), nepravedno, protivustavno i nasilno ponašanje secesionističkih republika nagrađeno je žurnim priznanjem i prihvatanjem od strane Ujedinjenih Nacija. Nikada nije jedna država bila prihvaćena od strane UN u tako kratkom roku, kao što je to bilo u slučaju Bosne i Hercegovine, uprkos brojnim upozorenjima od strane najkompetentnijih osoba iz sfere politike, da ova republika ne ispunjava osnovne preduslove za nezavisnost. Nije bilo sumnje da će takav potez izazvati haotični razvoj događaja i krvoproliće. Za ovakva predviđanja i upozorenja, od strane velikog broja istaknutih ličnosti , samo ja sam osuđen pod pretpostavkom da sam to želeo i da sam to proizveo.

Ujedinjene Nacije su odlučile da odgovore na poziv Jugoslavije i Hrvatske da obezbede mirovne snage u ovom region, uspostave pravila vođenja borbe prema kojima će UN snage biti “ potpuno nepristrasne prema svima stranama konflikta” i “da koriste snagu minimalnog potrebnog obima i samo u samoodbrani”, kao što je navedeno u SG Report Pursuant to SCR 721, S-23280, Annex III para. No.4.

Imajući to u vidu, srpska strana u BiH podržala je dolazak mirovnih snaga u region, i očekivala je da će te snage ostati sve dok se kriza ne smiri politički, ne donoseći prerano zaključke o ishodu političkih pregovora. Međutim, ovi principi su napušteni, kao što je već poznato. Niti su UN snage obezbedile sigurnost ljudi, niti su ostali do postizanja dogovora ( u Hrvatskoj) niti su se uzdržali od upotrebe sile, koja je bila prekomerno upotrebljavana upošljavanjem NATO-a, niti su trupe ostale immune na uticaje od strane država. Ekstremna sklonost zvaničnika srednjeg i nižeg ranga, a pred kraj i čak i onih višeg ranga, olakšavale su kršenje discipline misija Ujedinjenih Nacija u celini, od strane drugih agencija, humanitarnih organizacija, novinara, zato što je bilo dozvoljeno da se krivi samo jedna strana, da se označi i žigoše, kao što niko nije bio žigosan još od srednjeg veka. Nešto na šta UN ne mogu biti ponosne. Iako nije bila odgovornos lidera UN-a, koji su bili dezinformisani od strane službenika na terenu, mora se reći da UN ima dovoljan broj zvaničnika srednjeg i nižeg ranga koji su u stanju da unište kredibilitet Ujedinjenih Nacija do temelja, i da učine rđavu uslugu celim regionima. Sudski proces pred Tribunalom je učinio je to očiglednim i dokumentovanim zauvek, i to je možda i jedina korist Tribunala.

Generalni sekretar de Kueljar upozorio je u samom dokumentu ( S-23280, Annex IV) na “mogućnost preuranjenog priznavanja nezavisnosti nekih Jugoslovenskih republika i na posledice koji takav potez može ostaviti na ostale republike. Lideri Bosne i Hercegovine i Makedonije su bili među mnogim političkim i vojnim ličnostima koje su poslednje nedelje podvukle gospodinu Vance-u svoje strahove po ovom pitanju. Više od jednog sagovornika visokog nivoa opisalo je potencijalno eksplozivne posledice takvog razvoja kao “potencijalnu vremensku bombu”.

U samo nekoliko meseci republike su bile priznate, uključući BiH, i najgora predviđanja Generalnog sekretara, gospodina Vanca i mnogih sagovornika su se ostvarila. Ali ovo nije bio kraj propusta UN-a. Tri strane u Bosni i Hercegovini dale su pristanak na priznanje mirovnih snaga UN-a pod istim mandatom kao što je ustanovljeno u SCR 721 i SG Report 23280.

Međutim, posle prvoih pozitivnih iskustava sa prisustvom UN-a, što je pratilo bezrezervno poverenje I saradnju sa srpskom stranom, prisustvo se pretvorilo u neki vid noćne more u smislu konstantnog nerazumevanja, sklonosti, političkog partnerstva, obmana prilikom ispunjavanja dogovorenih sporazuma, prilikom podnošenja izveštaja nadređenima kao I svetskim medijima I nesumnjivoj pomoći jednoj od zaraćenih strana. Iako su na početku visoki oficiri UNPROFOR-a poštovali svoje mandate I davali sve od sebe da budu nepristrasni u pomoći u regionu, nakon proteka određenog vremena I dolaska novih oficira bio je prisutan visok nivo arogancije prema srpskoj strani kao da oni predstavljaju okupacionu silu koja je očekivala potupunu poslušnost lokalne armije. Bilo je glasina I dokaza da je mandat snaga UN-a bio promenjen čak I bez obaveštavanja srpske strane, a kamoli sa traženjem pristanka za takav izmenjeni mandat. Njihova svedočenja na osnovu ovakvih promenjenih pozicija prihvatana su u odsustvu stvarnih dokaza, I služila su za brojna mešanja. Ponovo, bez obzira na činjenicu da isto nije urađeno od strane najviših već I od strane srednjih ili nisko rangiranih UN zvaničnika( nisko rangirani zvaničnici su čak I krijumčarili naoružanje I municiju jednoj od zaraćenih strana) efekti su bili štetni po mir, a naročito po jednu od strana, Srbe.

Ovaj stav je Imao štetne posledice po srpsku poziciju za vreme trajanja konflikta ali ovo je bila samo prva faza. Tužilaštvo je pozvalo upravo one UN zvaničnike da svedoče pred tribunalom, što ih je činilo povoljnim svedocima, te su oni svedočili u skoro svim slučajevima. Iako oni u stvari nikada nisu bili u poziciji da zanju ništa osim onoga o čemu su čuli na sastancima njihovih nadređenih I od partnera sa srpske strane od kojih su uzimali beleške I skicirali izveštaje, njihova arbitrarna svedočenja drastično se razlikuju od zvaničnih UN izveštajima o istim stvarima. Međutim veća su davala mnogo veći značaj ovim svedočenjima nego zvaničnim UN dokumentima. Pod ovim uslovima njihovo prisustvo u region nije imalo nikakvog smisla kao da su najviši zvaničnici bili maska za ovakve srednje rangirane zvaničnike I njihovo neodgovorno ponašanje. U prilog tome, bili su primani u sklopu širih delegacija od strane najviših zvaničnika srpske strane, koja je predstavljala elitu srpske zajednice u BiH, profesori fakulteta, filozofi, doktori, članovi akademije nauka, ovi UN zvaničnici prisustvovali su formalnim ali I neformalnim sastancima I večerama, slušajući pritom šta članovi višeg ranga obe delegacije govore nezvanično. Sada, sa svojim lošim poznavanjem lokalne kulture, izreka, šala, metafora, kao I popularnih stihova najvećih pesnika, oni su izneli ovakve nezvaničn razgovore pred tribunalom kao dokaz stanja svesti(mens rea) njihovih srpskih domaćina. Ukoliko bi bili upitani od strane nekog koji dolazi iz nove krizne regije savetovali bismo da ne primaju UN snage I agencije ili ako su im potrebni da sa njima komuniciraju samo putem mejlova bez da se sa njim socijalizuju, da se ne nalaze sa njima, da im ne priređuju večere I slične društvene događaje Iz razloga što se pojedini iz njihovih delegacija možda budu našli pred nekim sudom a protiv njihovih domaćina. I takav pretpostavljeni sud može prihvatiti njihovo na zabuni nastalo razumevanje onoga što su čuli, kao što je I ovaj tribunal odlučio da izabere dokaze pod pretpostavkom krivice, pre nego nevinosti.

Agencije povezane sa UN-om kao I druge klasične humanitarne organizacije uradile su izvrstan posao u pomaganju naroda u regionu. Pa čak I ove svete institucije nisu bile imune na političke uticaje pod kojima su pojedini njihovi zvničnici zauzeli pristrasnu poziciju prilikom delovanja I izveštavanja. Hvala Bogu mnogi od njihovih izveštaja, koji su bili klasinčni špijunski izeštaji ne samo o događajima već I o političkim stvarima, snazi I namerama zaraćenih strana, rasporedu naoružanih strana I drugih osetljivih informacija nisu bili dostupni javnosti. U suprotnom, ovakve agencje nikada više ne bi bile prihvaćene bilo gde u novim kriznim područijima. Ukoliko vaša priznata zemlja bude zainteresovana za pregledanje ovih dokaza, to bi vam moralo I moglo biti obezbeđeno.

Sve slabosti I nepravilnosti predstavnika UN-a kao I pripadajićih agencija na terenu bile su verifikovane u tribunalu. Srednje rangirani zvaničnici niu znali osnovne elemente mandata UN. Neki od njih su javno svedočili da nje postojala nikakva obaveza koja se ticala nepristrasnosti, posebn prema srpskoj strani koja je od strane njih viđena I tretirana kao odmetnička I pobunjenička strana te su sa ovakvog stanovišta, sve srpske akcje kvalifikovane kao nelegalne. Bili su ubeđeni da sprska strana nije dala pristanak za raspored I mandat snagama UN-a I delovali u sa ubeđenjem da se UN snage nalaze u BIH sa ciljem zaštite bosanske vlasti. Posledično oni su razumeli da demilitarizacija znači da sve naoružane snage treba da napuste tu teritoriju osim snaga bosanskih vlasti. Imajući ovo u vidu, ovakvi UN zvanićnici podnosili su svojim nadređenima u region I dalje u sedište UN-a kao I odnosinim nacinalnim vladama, lažno pristrasno I sa zanemarivanjem legitimnih prava jedne od strana u sukobu. Sve ovo su oni izjavili prilikom svedočenja pred ovim sudom I uprkos tome ova svedočenja prihvaćena kredibilna.

Ukoliko vaša poštovana zemlja kao I drugi članovi države članice UN-a budu zainteresovani da otkriju št su Un predstavnici kao I sve vezano za UN MUST NOT DO u bilo kom slučaju, pod bilo kojim okolnostima , Vaši eksperti će sa lakoćom sačiniti listu ovakvih stvari samo proučavajući slučajeve I dokaze pred Tribunalom.

Nakon svih grešaka na terenu, učinjenih od strane manjine “međunarodne zajednice” praćeno slabim delovanjem Saveta bezbednosti UN-a, dolazi se do Tribunala koji bi trebalo da ostvari plemenite ciljeve:da završi rat I nakon toga pomiri suprostavljene narode. Međutim dobijeni rezultat je bio : vršenjem pritiska na samo jednu od strana tužilaštvo tribunal kao I ostatak “ međunarodne zajedice “ ohrabrile su zainteresovane strane da prolongiraju konflikt I nastave sa svojim ofanzivnim delovanjem. Nakon rata tribunal je nastavio da bude selektivan I pristrasan što je dovelo do dalje konfrontacije sukobljenih naroda, koji su danas daleko od pomirenja.

Iz ovih razloga, još od vremena inkvizicije nije bilo toliko nevino osuđenih lica da duge zatvorske kazne kao u ovom UN tribunalu. Čini se da je cilj tribunal da proizvede što je više moguće mučenika. Nikada nije bilo kreirano toliko sudskih postupaka niti ustanovljena jurisprudencija koja će dovesti do trijumfa nepravde u vremenu pred nama. Prihvaćeno je da podržavajući ovaj projekat istaknuti svetski lideri svetskih sila će autorizovati I sankcionisati ovako veliko poništavanje civilizacijskih dostignuća.

Prethodno klevetanje I žigosanje srpske strane učinilo je da svako suđenje I svako pokretanje parnice protiv onih žigosanih nerazumno I kontradiktorno samoj ideji pravde. Što je učinilo oslobađanje okrivljenih neverovatnim čineći da časne sudije koji su izrazili svoje odvojeno mišljenje ili glasali za oslobođenje budu izložene sramu I pritisku, kao I da takve sudije ne budu reizabrane.

U atmosferi linča ne možemo imati fer suđenje. Prvo same sile koje su inicirale građanski rat na balkanu zauzele su stranu klevećući I demonizujući jednu od strana, u isto vreme ohrabrujući drugu stranu da čini nezamisliva zverstva za koje je optužena stigmatizovana strana. Ovakvim ponašanjem uspeli su da usmere rat I njegovu dužinu onako kako su želeli, kao I da ga završe po svojoj želji, sa željenim ishodom. Sve je ovo poznato I zvalo se u to vreme “ ratna lukavstvo” , “prevarna taktika”, “ obmana” I da se to radi u ovakvim ratovima. Međutim najgore tek dolazi: izvesti pravdi sve krive I zle, zle stvari pred sud UN-a kako bi postale činjenice I zakonito postupanje – ovo je više nego što nam istorija može oprostiti. Stara izreka sada treba biti produžena I da glasi “ Sve je dozvoljeno u ljubavi I ratu kao I pred UN sudom”.

U nastavku da kompletira nedostatak znanja koje se tiču predsednikove dužnosti I kompetentnosti, kao I ministarske I vladine, optužnice koje terete ove zvaničnike kao vođe bandi pre nego ustavne zvaničnike koji su delovali u skladu sa zakonom I ustavom, sa svim ograničenjima predviđenim u ovim dokumentima. Ako ova praksa preživi nijedan predsednik na svetu nije siguran. Isto je I sa “ džentlmenskim sporazumima” sa najvišim predstavnicima međunarodne zajednice koji su posredovali tražeći rešenja koja bi na kraju trebalo biti odobrena od strane UN-a. Ukoliko se ovako visokim zvaničnicima ne treba verovati ko će od predsednika I zvaničnika sklapati dogovore sa njima u budućnosti? Međutim da li je prihvatljivo Savetu bezbednosti I zemljama članicama uključujići stalnih velikih pet članica da se sve ovo radi u njihovo ime? Sa sigurnošću se može tvrditi da ni jedna od ovih država članica ne bi podržala ovakav rasplet u slučaju da su bile u potpunosti informisane. U koliko UN ne prihvati sudbinu lige naroda koja je bila predmet podsmeha u predvečerju drugog svetskog rata.

Srpski zvaničnici političari I vojni generali bili su prvi optuženi I uhapšeni, te bili zatvoreni dokle god je bilo potrebno tužilaštvu da prikupi dokaze protiv njih, što je I u retkim slučajevim optuženja značilo nku vrstu kazne. Ovo je rezurtiralo dugim trajanjem sudjenja a posebno prethodnih postupaka.

Suđenja su se odvijala u sistemu potpuno stranom od onih koji se pokreću na Balkanu. Odsustvo istražnog sudije stavljalo je teret istraživanja na odbranu, što se pokazalo kao nejednaksto u oružiju između tužilaštva I odbrane I učinilo je odbranu u potpunosti zavisnu od dobre volje tužilaštva da otkrije okrivljujući material na vreme a što se nije događalo.

Suđenja su vodjena na stranom jeziku, što je kreiralo ogroman broj nerazumljivosti, misinterpretacije, sa značajnim posledicama po promenu značenja. Čak I sa određenim poznavanjem stranog jezika mnoge od ovakvih grešaka potkrale su se neprimećene I uticale na odluke veća.

Veća nisu imala članove upoznate sa zakon o ratu, nije ih imalo ni tužilaštvo, I bilo je mnogo nerazumevanja I mnogo osporavanja u potpuno legalno I legitimno ponašanje srpske strane. Tužilački svedok ekspert nije uzeo u obzir domaće zakone I zakone rata dok je veće odbacilo veoma kompetentnog eksperta odbane bez ikakvog osnova. Ovakva praksa je posebno efektivna u slučajevima vezanim za jugoslaviju sa odredbama “ All-Peoples Defence Law” I “ Doctrine Of The Armed Population” koji su ustanovljeni mnogo pre ove krize. Narodna vojska, “naoružana populacija” je tretirana kao profesionalna vojska, trenirana, disciplinovana I stalno držana u bazama, verovatno kao u zapadnim zemljama što je bilo daleko od istine. Činjenice o teritorijalnoj odbrani, njenoj strukturi, kompetentnosti I autonomiji kao naoružane sile svake lokalne zajednice, opštine, oblasti Ili čak fabrike Ili firme je bila odbačena od strane veća kao da nije imala nikakav uticaj na događaje. Prema tome, oružani sukobi između komšija viđeni su I tretirani kao planirane I predviđane akcije, I pripisivane su višoj komandi I centralnim vlastima u njihovu odgovornost. Ovo nije moglo biti postignuto bez čudesne I magične alatke zvan “zločinački kriminalni poduhvat” koji je značio da svaka odbrana nacije predstavlja kriminal I da svaki pripadnik žigosane nacije koji je vršio svoju zakonsku dužnost može biti osuđen. Nije ni čudo što razmatranja deluju kao izuzetak I retkost.

Pod izgovorom neprihvatljivosti “tu quoque” dokaza, veća su odbacivala ceo korpus dokaza o ponašanju druge strane, što je činilo nju potpuno nevidljivom nevinom I skoro nepostojećom. Prema tome ponašanje žigosane strane prikazivano je kao kriminalno, bez obzira da li je to bilo opravdano, neizbežno ili kao krajnje moguće sredstvo. Tribunal je zabranio bilo kakvo pominjanje uzroka konflikta kao I doprinos druge zaraćene strane dok u isto vreme osuđuje predstavnike Srba za alarmiranje njihovih zajednica o mogućim zverstvima koja im se mogu desiti kao u Drugom svetskom ratu, a što je bilo ponovljeno pre sukoba ( u Hrvatskoj) I tokom konflikta u BiH. Čak I sud koji sprovodi “pravdu pobednika” bi dozvolio predstavljanje konteksta u kom su se događaji dogodili. UN bi trebalo da zabrani ovakvu praksu bar u svojim institucijama.

Slično, veća su prihvatala po definiciji zasnovana svedočenja članova protivničkih oružanih snaga, radije nego zvanične izveštaje najviših UN predstavnika koji su prezentovani Generalnom sekretaru rezultate temeljnih istraživanja UN eksperata. Ne čudi da su veća diskreditovala mnoge, stotine svedoka odbrane, kada su bili u stanju da diskredituju najviše UN zvaničnike.

Istu sudbinu doživelo je sve što su pojedini Srbi rekli u različitim prilikama. Rekla kazala dokaz je imalo apsolutni prioritet nad zvaničnim dokumentima. Parlament I parlamentarci su bili slobodni da govore šta god su želeli bez mogućnosti da za to budu optuženi. Međutim, savezništvo veća I tužilaštva pridavalo je više značaja ovim razgovorima nego dokumentima koje je parlament Ili predsedništvo I predsednik I vlada izdali, što je jedino relevantan materijal. Čak I šale iz presretnutog telefonskog razgovora imaju veći značaj I težinu od zvaničnih državnih dokumenata ili od dokumenata UN-a I to pred sudom UN-a.-

Pomenuto je da su najmoćnije zemlje nastavile da imaju pristrasan stav prema srbima uporno poričući krucijalne dokaze I onomogućavajući njihovim zvaničnicima da svedoče u svojstvu svedoka odbrane optuženim srbima.

Veća su uvela novu praksu prihvatanja ogromnog broja izjava svedoka, koji ne mogu biti ispitani ( Rule 92bis) kao I hiljade “ presuđenih činjenica” – presuđenih u drugim procesima u kojim ih niko nije doveo u pitanje itd. Praksa tribunala je zlatni rudnik osobenosti, nepravilnosti , presedana I primera koji su zaboravljeni I zabranjeni pre više vekova. U isto vreme sveti pravni instituti ustanovljeni još u antičko vreme kao što su “ in dubio pro reo” ili “ pretpostavka nevinosti”, “ audiatur et altera pars” I druge su suspedendovani od strane prakse ovog tribunala. Ovo je jedinstvena prilika za UN da spasi svoje dostojanstvo I pravdu institucija pravde tako što će propisati šta će biti zabranjeno u praksi zauvek.

Tribunal je obogatio jurisprudenciju uvodeći normu da je osumnjičena strana sa pravom lišena pristupa I učestvovanja u istrazi incidenata za koje će biti okrivljena. Prema tome, suprotna strana može lako proizvesti koliko god incidenata želi, sve da bi okrivila drugu stranu bez ikakve šanse za pravdom. Ukoliko UN želi da spasi svoje misije u svetskim kriznim regionima mora usvojiti pravila koja će obezbeđivati iskren I pravičan stav svojih predstavnika. Prisustvo UN u kriznim oblastima bi trebalo biti velika nada za sve, a ne veliki kviz za neke od strana u sukobu, I ne bi se trebalo dozvoliti da manjina neodgovornih predstavnika uništi sve dobro što su UN do sada učinile. Lista loših postupaka, koji bi trebalo da budu zabranjeni, kako u nacionalnoj tako I u međunarodnoj sudskoj praksi, može biti kreirana iz prakse ovog Tribunala.

Ukoliko bilo ko misli da bi ovo što sam rekao u ovom pismu trebalo da bude ispitano pred žalbenim većem tvrdim to se neće desiti. Sa dužnim poštovanjem Tribunala, posebno od kada je bilo nekih iznenađujućih, oslobađajućih presuda, pred žalbenim većem, to ipak neće biti ni od kakve pomoći. Pored čudne činjenice da su svi, I tužilaštvo, sudska veća I žalbena veća pod istim krovom, fizički I institucijalno, ovo ne samo da nije pitanje za jednu osobu nego ni za jednu naciju. Ovo je pitanje za sve nacije okupljene u UN-u I pitanje je nasleđa civilizacije I budućnosti ovoga sveta sudbina koja je u rukama trenutnih svetskih lidera.

Mora biti autoriteta iznad svakog suda, sa mogućnošću da abolira nevine I nepravedno osuđene, kao I da pregleda dostignuća ovakvih sudova osnovanih od strane tih autoriteta. Vezano za to, jedino sredstvo je da Savet Bezbednosti UN-a I njegove države članice, za sebe organizuju odbor pravnih eksperata koji će prostudirati praksu tribunala kao I poništiti sve neosnovane odluke I sve slučajeve u kojima je došlo do implementacije proceduralnih pravila I jurispruencije koje u vašim poštovanim državama ne bi bile dozvoljene. Pošto Tribunal I Tužilaštvo nisu gonili počinioce krivičnih dela, već su gonili najviše zvaničnike, predsednike, ministre, visoke vojne oficire, okrivljene za fantomski “ zajednički kriminalani poduhvat”, uništenje je bilo moguće učiniti bez komisija, ali samo nakon uvida u rezultate I tehnike Tribunala

zvanicno-pismo-radovana-karadzica-savetu-bezbednosti-ujedinjenih-nacija