Подели

Вест дана је да је врховни савет Евроазијске уније одлучио да започне преговоре са Србијом о унификацији трговинског режима. Тим поводом објављујемо ауторски текст Константина Косачова у ком објашњава позицију Русије кроз питање „меке“ и „тврде“ силе у 21.веку на релацији европских и евроазијских интеграција.

4ed0aacb9534a12497798ce091c8e050„Дивни нови свет“, који су многи по завршетку Хладног рата нестрпљиво очекивали, никада није наступио. Уместо хармоније, сарадње и дијалога све је више насиља и хаоса. Многи људи стичу утисак да се вратило доба „тврде силе“, када државе и народи морају физички да се боре за место под сунцем.

Америчка опозиција оптужује председника Обаму за недостатак одлучности, а поједини Европљани сматрају да се инсистирање на привлачности европског пројекта враћа као бумеранг у виду миграционих проблема и неефикасности у сфери „праве политике“. Многи се утркују у захтевима да се „демонстрира сила“ јер ће, тобоже, водећу улогу у свету играти они који то раде без оклевања.

Мислим да је то заблуда, као што би била заблуда и супротно расуђивање, тј. уздање искључиво у средства „меке силе“ (soft power). Тај принцип у извесној мери функционише јер у једним земљама привлачност Европе побуђује жељу да се живи „као код њих“, а у другим жељу да се живи „код њих“, тј. изазива масовне миграције. Међутим, у стратешком смислу тај принцип није довољан и управо је због тога идеја „меке силе“ касније дорађена и преточена у концепцију „паметне силе“, која у одговарајућој пропорцији представља спој „меких“ и „тврдих“ елемената.

Али земље Запада чак и у својим „најтврђим“ потезима ниједног тренутка не одустају од идеје да све што раде – раде у име цивилизацијских вредности и против оних који тобоже доводе у питање те вредности (а не интересе дотичних земаља Запада, јелте). То је по свему судећи, веома важан моменат за схватање ситуације и улоге нематеријалних фактора у садашњој ситуацији.

Јер, битка за људску свест не престаје чак ни када грувају топови. Штавише, у 21. веку смо се изненада суочили са невероватном реидеологизацијом међународних односа. Идеје „једино исправних“ учења и религија, разговори о посебној нацији, рангирање осталих народа, „извоз револуција“, и т.сл. – све то стално фигурира и у говорима политичара, и у анализама политичке ситуације. И свима су потребни узвишени мотиви за образлагање чак и најнеугледнијих и најбруталнијих потеза. У ранијим вековима је било довољно објавити рат, а данашњи императив је деловање ради општег добра и у име привлачних хуманистичких идеја, а не у име некаквих себичних националних интереса.

Није случајно што се чине покушаји да се готово све конфликтне ситуације новијег периода прикажу као борба за људске вредности, било да је у питању косовски, грузијски, украјински, сиријски или неки други конфликт. Јер, једно је сукоб геополитичких или економских интереса, а друго је конфликт „исправних“ вредности са „погрешним“ вредностима, тј. у суштини борба очигледног добра са очигледним злом.

Тачно је да актуелни догађаји заиста имају везе са демократијом. Данас је многима очигледно да је мултиполарни систем заправо ауторитарни систем, са изразитим центром и периферијом којој су ограничена права и ресурси. Оно што се данас догађа у планетарним размерама, у суштини је управо демократска револуција. „Обојена револуција“, ако хоћете. Да ли ће се она реализовати искључиво мирним путем ­– зависи у великој мери од тога какве облике супротстављања ће изабрати Запад који сада доминира. Чињеница да садашње западне земље имају демократско устројство уопште не гарантује да предстојеће промене неће бити насилне.

Међутим, све што се догађа у мањој мери је везано за опште људске вредности. Пре свега, већина свакако поштује те вредности. Не полази свима за руком да их у пракси испоштују, али тешко да би неко, изузев очигледних маргиналаца, на речима одбацивао важност основних људских права и слобода. Па ипак, то уопште не значи да они који поштују људске вредности немају своје интересе и своје ресурсе, и да се ти интереси и ресурси не морају бранити од узурпације споља.

Постоји позната теза да демократије, наводно, не ратују једна против друге. То се доживљава као оправдање „увођења демократије“ и самим тим успостављања мира. Тачно је да демократије не ратују једна против друге, али не зато што су демократије, него зато што конкретне државе имају подударне геополитичке интересе и не покушавају једне другима да узурпирају ресурсе или друга добра, њихови грађани имају једнак животни стандард а њихове власти не демонизују једна другу, и сви испољавају политичку вољу да се уједине и забораве историјске несугласице. Једноставно речено, више им се исплати да буду заједно него једни против других. Ако су, рецимо, САД и Европа чак и током 90-их имале боље односе са Саудијском Арабијом него са Русијом, то не значи да су Саудијци ближи евро-америчким идеалима демократије (у противном би ти идеали неизбежно били доведени у питање).

У контексту људских вредности кључно је то што су оне веома згодно и универзално оправдавање практично за све потезе на међународној политичкој сцени. Чак и за потпуно контрадикторне потезе, као што је подршка сепаратизма у једном случају и подршка територијалног интегритета у другом. Двоструки стандарди, иза којих се заправо крије подршка страни која спада у категорију „наших“, оправдава се простом тврдњом да „наши“ увек имају најбоље намере, а „њихови“ – најгоре. Практично у свакој дискусији са западњацима наићи ћете на непремостиву препреку у виду њихове убеђености да су они несумњиво добра и исправна страна.

Зашто, на пример, Косово може да се одвоји а Крим не може?

Зашто је Европска унија добра ствар, а евроазијска интеграција је обнављање империје и несумњиво зло?

Зашто САД могу да продају оружје другим земљама, а када га Русија продаје – онда је то угрожавање мира у свету?

Зашто је бомбардовање болнице од стране Американаца случајност и грешка, а било која цивилна жртва у војној операцији Русије или проруских снага није друго до очигледна зла намера и бруталност на генетском нивоу?

Зашто Запад може да подржава једну страну у сваком унутрашњем конфликту у трећим земљама, а Русија не може? Како то да је политичар (партија, покрет) који је оријентисан на Заједницу независних држава „плаћеник Кремља“, и то што ради није слобода и нису општељудске вредности, а политичар који је оријентисан на Запад ради то слободно и искрено?

Зашто једни (Мајдан) имају право на побуну, а други (Донбас) немају?

Зашто су санкције добре, а контрасанкције нису?

На сва ова питања или нећете добити одговор, или ћете на крају у аргументима вашег саговорника сагледати једну недвосмислену тврдњу: „Зато што смо ми добри“. Зашто смо добри? Зато што су наши грађани срећни и имућни, и то нам, јелте, даје морално право да прекрајамо свет и поједине земље.

Овај модел, у коме је група држава узурпирала право да одређује шта је добро, а шта зло, и да намеће сопствени систем кажњавања непокорних, данас на наше очи све више бледи. Али он не бледи због тога што је Русија „устала“ против Система. Сам Систем је неправедан, ауторитаран и у извесној мери чак расистички (јер дели народе на боље и лошије). Он се већ више не уклапа у реалност новога света, што је и довело до класичне ситуације у којој су елити везане руке, а народу је дозлогрдило. Због тога, када председик Русије за говорницом УН каже да „суштина није у амбицијама Русије, … него у томе да се више не може трпети стање које настаје у свету“, то није изазов него објективна констатација.

Дакле, најважније је обезбедити постепени прелазак са једног модела светског поретка на други. Потребно је што деликатније и безболније помоћи Сједињеним Америчким Државама и целом Западу да се укључе у мултиполарни свет који управо настаје и да постану његов органски део. Као што истиче Жак Сапир, руководилац истраживања Високе школе за друштвене науке у Француској, „неспособност Америке да поштује споразуме са другим земљама као равноправним партнерима омета њену интеграцију у светску заједницу у 21. веку, а та интеграција се огледа у повратку на идеје суверених нација и на неопходну сарадњу међу њима“. Наравно, то није једноставно учинити, али без тога се не може решити већина глобалних и локалних проблема.

Земље које су данас, да тако кажемо, у тренду, које су осетиле светске тенденције и наступају као носиоци тих тенденција и као идејне вође, постају упадљиво привлачније од осталих. То је, по мом мишљењу, врло важан извор „меке силе“ савремене Русије. Она се нашла под веома моћним притиском „старог“ центра светске силе, она је оклеветана и демонизована у свим правцима, опкољена је војном инфраструктуром и вештачки одгајеним русофобичним режимима, али и у таквој ситуацији не само да није попустила када је реч о принципијелним питањима, него напротив, фактички диктира нове опште светске трендове и они све више привлаче незападни свет.

Треба нагласити да је Русија у свакој фази сигнализирала да је спремна за разговор и договор, наравно, под условом да су стране у том разговору равноправне и да подједнако уважавају једна другу. Говор В. В. Путина на Генералној скупштини УН био је посвећен управо томе, а никако не „објави рата“, како се то некоме могло учинити. Он се обратио целом свету са позивом на дијалог, на заједничко дело, и није поучавао „неразумне“ са позиције „посебне нације” као што је то пре њега урадио амерички председник. Говори двојице председника били су различито интонирани, чиме је истакнута и разлика у моделима којих се придржавају. Свет је то приметио.

Државама које имају сличне политичке системе заиста је једноставније да постигну међусобни споразум. Међутим, нови глобални модел се састоји у томе да све државе без изузетка имају једнаке могућности за разговор и да се свет не дели по критеријума идеолошко-вредносне „подобности“, као и економске или демократске успешности. Људске вредности и принципи треба да буду универзални, а не геополитички детерминисани. Људи на Криму, у Придњестровљу или Јужној Осетији не треба да имају мање права од људи на Косову. Убијање деце у Доњецку није ништа мање шокантно од убијања деце сиријских избеглица. Супротстављање државном преврату није мање легитимно од супротстављања режиму.

Русија се залаже за једнака права свих народа и за поштовање тих права, али не у смислу супротстављања праву индивидуума него у смислу поштовања права која су неодвојиви део права тог истог индивидуума. Она у свом залагању не представља само себе и некакве светске „ревизионисте“, него новоформирани став све ширег круга држава и народа. Тај став су донедавно вештачки маргинализовали идеолози и практичари глобалне монополарности.

Како је недавно написао патријарх немачке дипломатије Ханс Дитрих Геншер, „ми живимо у доба глобализације, и као никада раније зависимо од сарадње између различитих земаља. Политика конфронтације која функционише по принципу ’ко је јачи тај је у праву’ сада је већ застарела“.

Доба у коме је владало „право јачег“ заиста се ближи крају, и то не звучи парадоксално чак ни у контексту ракетирања и артиљеријских плотуна. То је тако зато што се за сваку силу све чешће нађе друга сила која јој се може супротставити, што значи да решење није у сили. Због тога је боље договарати се пре него што се примени сила (наравно, са онима са којима је могуће постићи договор, и за кога рат није modus vivendi). Ниједан човек здравог разума не жели рат, и не постоје априори „рђави“ и „зли“ народи. Свако жели и има право да живи у миру, да одређује пут којим ће ићи, да гради сопствени политички систем и да се руководи сопственим убеђењима, вером и традицијом. Треба обезбедити то право, а не силом сатеравати све људе у заједнички „резерват“ истих вредности и система. То је истински задатак светске заједнице и њених лидера, међу којима ће бити управо они који ће свету понудити оптимална решења, а не они који ће узурпирати власт захваљујући својој војној или економској надмоћи.

Константин Косачов је председник Комитета Савета Федерације за међународна питања.

Руска реч