Подели

Није лоше да се подсетимо!

Прилог Јевгенија Баранова приказан на Првом каналу руске државне телевизије 7. фебруара 2010. године.

Председник Дмитриј Медведев усвојио је, ове недеље, нову војну доктрину Русије. Међу основним спољашњим претњама означене су „тежња да се оружаном потенцијалу НАТО доделе глобалне функције које се реализују кршењем норми међународног права и приближавање војне инфраструктуре земаља чланица НАТО што подразумева ширење блока према границама Русије“.

У доктрини се, међу спољашњим претњама, налази и постављање система противракетне одбране у близини наших граница. Зато је председник Румуније, управо ове недеље, изјавио да ће ускоро на територији Румуније бити постављен амерички систем ПРО који ће бранити територију Румуније. Шта је то што противракетни систем треба да брани у Румунији, председник ове земље није прецизирао.

Наравно, одмах су се чула уверавања, да читав овај план није усмерен против Русије, већ да се само подударило да је баш дуж наших граница неопходно ојачати одбрану, по свој прилици, од хипотетичких иранских или севернокорејских ракета. И, вероватно да се уопште не би требало бринути поводом свих ових војних активности да, у најновијој европској историји, није било примера Југославије коју су мирољубиве снаге НАТО распарчале, као и да нема претњи суверенитету оних независних земљама које још увек нису ступиле у Алијансу.

ПРО и контра у прилогу Јевгенија Баранова

На шпици пише: НАТО из прикрајка

Јевгениј Баранов, специјални дописник Првог канала: „Ширење НАТО ни на који начин није уперено против Русије“ – ове речи, које је амерички државни секретар САД Хилари Клинтон изрекла крајем прошле недеље, подразумевале су и скоро изненађење. Било је јасно где ће НАТО, суочен са оштрим политичким противљењем Русије на њеним западним границама и војним на Северном Кавказу пребацити централно тежиште својих активности, разуме се, на Балкан. Тамо НАТО пакт још увек има низ нерешених проблема.

Жеља Румуније, да на својој територији постави елементе америчког противракетног система одбране, била је само катализатор новог скандала.

Овоме је претходио низ догађаја који сведоче да се Балкан поново враћа на карту велике игре.

„Носите кући вашу демократију!“…

Јевгениј Баранов: Забавља што ове речи Црногорци вичу Црногорцима. Сценарио војне вежбе предвиђа да људи у тренеркама буду револтирани Авганистанци који су организовали нереде на улазу у војну базу НАТО у Мазари Шарифу, базе коју ће за месец и по дана почети да обезбеђује и ограничени контингент црногорске војске у Авганистану. У суштини, овај одредић, од тридесетак људи, упутиће се почетком марта на фронт, неколико хиљада километара далеко од своје мале и комфорне отаџбине. То ће бити први улог суверене Црне Горе у њено убрзано ступање у НАТО.

М. Ђукановић, премијер Црне Горе: „Ми смо спремни да веома одговорно испунимо све обавезе везане за наредне етапе наших интеграција. Уверени смо да ће Црна Гора обавезно постати прва следећа земља чланица НАТО“.

Јевгениј Баранов: Предухитривши црногорског премијера, крајем јануара у Вашингтону, Хилари Клинтон, супруга човека који је под познатим околностима, пре 11 година, дао наредбу да се бомбардује Југославија, рекла је том приликом да ће учинити све да се Црна Гора, на коју су тада пале прве бомбе, што пре нађе у саставу Алијансе која ју је некада бомбардовала.

Андрија Мандић, лидер опозиционе парламентарне партије Нова српска демократија: „Више од две трећине грађана Црне Горе не желе да Црна Гора приступи НАТО пакту. Владу то баш и не занима, зато што има обавезе пред одређеним међународним структурама које улажу све напоре да се та влада одржи на власти. Јавно мњење не жели да види своју земљу у саставу Савеза који ју је бомбардовао 1999. године. Међутим, то је потпуно неважно онима који реално владају Црном Гором.“

Јевгениј Баранов: Без обзира на то, међу аргументима о скором ступању у НАТО, локални пропагандисти упорно истичу да је ступање у Алијансу, у ствари, прихватање западне културе и вредности, међутим, главни аргумент ипак остаје питање безбедности.

Боро Вучинић, министар одбране Црне Горе: „Хајде да се вратимо 20 година уназад. Ко је тада, 80-тих година, могао да претпостави какав ће бити развој догађаја у Југославији? Шта више, оно што се десило, превазишло је и најгоре прогнозе. Тако да, дај Боже, да се више никада ништа слично не деси. Важно је да су до данас сви рецепти стабилизације, овде на Балкану, темељени на неутралности и ван колективних система безбедности, били без резултата и нису могли да обезбеде колико толико дуготрајан мир.“

Јевгениј Баранов: Међутим, ако већ говоримо о претњама, онда је довољно погледати на данашњу карту овог дела Европе да бисмо схватили да Црној Гори нема ко да прети, ако, наравно, не узмемо у обзир сам НАТО. Босна и Македонија нису чланице НАТО пакта, али на њиховим територијама се налазе НАТО базе, а стање ствари је под потпуном контролом. Косово је једноставно окупациона зона. Изван оквира НАТО само су Србија и сама Црна Гора између којих је, например, рат могућ исто онолико колико и између Русије и Белорусије.

Мирослав Лазански, војни коментатор (Србија): „Ако је једини разлог да нам се нешто намеће зато што ми никоме не претимо и имамо неутралну позицију, ако је то једини разлог да нам се нешто намеће, онда се враћамо, бојим се, на стање међународних односа који су били 1941. године. Хитлер је 1941. године рекао тадашњој Југославији: или ћете потписати Тројни пакт или ћемо вас бомбардовати.“

Јевгениј Баранов: Смисао овог пропагандног спота, који је 1999. године након почетка бомбардовања приказиван у целој Југославији, разумели су и Срби и Црногорци, тада грађанима исте земље. Сам поглед на карту, тог дела Европе 1941. године, говори да ако су неумесне било какве идеолошке сличности, онда војно-стратешке сигурно јесу. Профашистички режими налазили су се дуж читаве границе. Покушаји београдских власти да априла 1941. године, далеко од очију јавности, потпишу Пакт са Хитлером, доводе до антивладиних демонстрација, раскидања Споразума са Немачком, бомбардовања Београда и окупације земље.

Војислав Коштуница, премијер Србије 2004-2008 године: „Учесници самита у Стразбуру, посвећеног годишњици постојања НАТО, 29. априла, у резолуцији су подвукли да ће на све могуће начине подржати стремљење српског руководства да приступи НАТО. То, у ствари, значи да се српско руководство, у затвореним и нетранспарентним преговорима, договарало о свом интересу да Србија постане чланица НАТО.“

Јевгениј Баранов: У децембру 2007 године када је Војислав Коштуница био на челу српске Владе, Парламент је донео резолуцију о војној неутралности са намером да се та одлука може потврдити или оповргнути на свенародном референдуму. Присталице зближавања са НАТО-ом нису заинтересоване за његово одржавање јер им резултат свенародног изјашњавања не би дао никакву шансу.

Мирослав Лазански, војни коментатор: „За нас је очигледно да је ширење НАТО на исток, у крајњој линији, усмерено против Русије. Питање је да ли грађани Србије, па и Црне Горе, где већина њих и даље Русе сматра братским народом, желе да се буду у таквом антируском друштву. Одговор на то питање треба проверити на референдуму.“

Јевгениј Баранов: Међу посетиоцима овог обичног београдског кафића налази се и један који је својевремено буквално одлучио да подигне руку на НАТО. Рука овог човека је потписала Указ о увођењу ратног стања 1999. године. Бивши премијер сад већ непостојеће савезне државе има своје искуство у политичком дијалогу са Бриселом.

Момир Булатовић, премијер СРЈ 1998-2000. године: „Проблем са НАТО-ом је у томе што се он позиционира као политички фактор, међутим, он није ништа друго него обична војна организација која је успела да легализује своју војну силу. Они су данас једини на планети који могу некажњено да убијају. Проблем настаје онда кад једна професионална војна организација, а у суштини, удружење плаћених убица, покушава да води дипломатске преговоре. Ви сте тада једноставно лишени саговорника, ми својевремено нисмо знали са ким треба да преговарамо. Зато НАТО увек када може, прво пуца, а реалне преговоре оставља за касније“.

Јевгениј Баранов: Саопштење о новим америчко-румунским иницијативама у области противракетне одбране појавило се одмах уочи отварања  Минхенске конференције о безбедности у Немачкој. Таква изненађења нису случајна. Министар спољних послова Сергеј Лавров није дошао у Минхен празних руку. Руска војна доктрина, коју је у петак потписао Председник, први пут званично означава ширење НАТО као директну војну претњу.

Андерс фог Расмусен, генерални секретар НАТО: „Принуђен сам да кажем да нова војна доктрина не одражава реалан свет. Она ступа у очигледну противуречност са свим нашим покушајима да регулишемо односе између НАТО и Русије. НАТО није непријатељ Русије.“

Јевгениј Баранов: Од сад, они који још увек могу да бирају и имају шта изаберу, могу као и министар одбране Црне Горе да наставе да убеђују себе да не постоји алтернатива ступања у  НАТО, али кад и друге буду убеђивали у то, више неће моћи да се позивају да ће Русија са радошћу да прихвати било који избор.

Јевгениј Баранов: Ови пуцњи су још увек ћорци, а терористи преобучени у цивилна одела су официри на вежби. Међутим, неће проћи много времена, кад ће се ови Црногорци, који откривају нове земље, код Мазари Шарифа суочити са НАТО-вском реалношћу која је далека од прича о вредностима западне цивилизације и културе, са реалношћу са којом је добро упознат њихов инструктор, иначе пензионисани официр америчке војске, у чија службена овлашћења, истина, тешко да улази разговор о овом питању.

На прилогу су радили: Јевгениј Баранов, Игор Критсков, Горан Шимпрага и Павел Седељников, Воскресное времја, из Србије и Црне Горе.

http://www.1tv.ru/news/polit/148250