Подели

Међународни угоститељски ланац, после непуне четири године, иселио се из чувеног локала у Кнез Михаиловој улици који је изнајмљивао од Аце Булића. – Још није познато шта ће бити са простором у срцу Београда.

Светлост раскошних кристалних лустера у „Вапијану”, која стидљиво извирује кроз високе прозоре, било је све што се јуче, од некадашњег отменог стецишта Београђана – „Руског цара”, могло видети споља. Уместо насмејаних конобара госте на вратима дочекује обавештење да је управа „Вапијано Београд” донела одлуку да се, „у правцу реорганизације и даљег развоја ресторан „Вапијано центар” измести са Обилићевог венца на другу локацију у центру”. Стакла облепљена папирима спречавају радознале пролазнике да „баце поглед” на огољене зидове некада раскошне кафане. Неколико радника „кичма транса”, како сами за себе кажу, последње остатке инвентара паковали су у картонске кутије.

У овом међународном ланцу угоститељских објеката засад не откривају на коју локацију ће се преселити и кажу да ће „она као и време отварања бити саопштени по завршетку свих договора”. Има ли истине у чаршијским причама да је одлука пала на будући тржни центар у Рајићевој улици, удаљен свега 300 метара, у управи франшизе за Србију јуче нису потврдили. Послали су саопштење идентично оном које стоји на улазу у некадашњи „Вапијано центар” на углу Кнез Михаилове улице и Обилићевог венца.

Шта ће урадити Аца Булић, који газдује овим простором од 2002. године – да ли ће га поново издати, продати, променити му намену или ће се окушати као кафеџија – јуче нисмо сазнали јер Булић није одговарао на наше позиве.

Он је 2012, објавио је тада наш лист, „Руски цар” издао „Вапијану” на десет година. Ресторан „Вапијано центар” свечано је отворен августа исте године, а у преуређење „Руског цара” уложено је 1,2 милиона евра. Многим Београђанима засметала је промена имена чувеној кафани која је за њих одвајкада била „Руски цар”. Али то није једина прашина која се дигла. Дирекција за управљање одузетом имовином 2013. привремено је Булићу одузела локал на основу решења Првог основног суда јер је против њега покренут истражни поступак за утају пореза. Булић се жалио Апелационом суду и крајем 2014. године локал му је враћен у власништво.

– Тужилац је одустао од кривичног гоњења и истрага за утају пореза је обустављена – потврдили су јуче за наш лист у Првом основном суду.

Док је „Вапијано” закупљивао простор од Булића, ресторан није радио месец и по дана 2014. године због спора Дирекције и власника „Вапијанове” франшизе за Србију око висине кирије.

Какав ће потез са „Руским царем” сада Булић повући питање је „за милион долара”. Али он из игре неће избацити захтев за реституцију, који је поднео Зоран Антонијевић, потомак предратних власника. Преминуо је августа 2014, а право на повраћај имовине покушаће да остваре његови наследници. Како је својевремено за „Политику” тврдио Зоран Антонијевић, његов отац, стриц и тетка подигли су здање у Кнез Михаиловој и укњижени су као власници од 1934. Зграда је одузета његовој породици после Другог светског рата, а рестораном у приземљу до приватизације управљало је Угоститељско предузеће „Стари град”.

– То предузеће 2002. године продало је ресторан Снежани Булић, супрузи Јусуфа Булића (оца Драгана – Аце Булића), која је „Руски цар” закупљивала од 1998. године. Они су локал у Кнез Михаиловој изузели из ланца својих објеката, што сматрам да је учињено против закона и зато сам их 2006. тужио – говорио је Антонијевић.

Ако се испостави да је садашњи власник „Руског цара” незаконито откупио тај локал, он би могао да буде враћен потомцима старих власника, каже Миле Антић из Мреже за реституцију.

– То не би било ништа чудно. Јер, неколико пословних простора у Кнез Михаиловој улици и на Обилићевом венцу нелегално су пре 16 година откупљивани по такозваном Шешељевом закону, а прошле године су враћени у посед старих власника – истиче Антић.

Колико кафеџија – толико и кумова

„Руски цар” назван је у част владара Александра Другог Николајевича Романова. Готово од оснивања на овом месту окупљала се престоничка елита и угледни гости из иностранства. Колико је култно састајалиште временом постао овај ресторан најбоље описује реченица да су овде људи долазили да би били виђени.

Здање у којем се кафана налазила саграђено је између 1922. и 1926. према идејном пројекту Петра Поповића и уз сарадњу Драгише Брашована. У међуратном периоду „Руски цар” имао је изглед отменог београдског локала, а његови редовни посетиоци били су Михајло Петров, Вељко Петровић, Бранислав Нушић…

После Другог светског рата „развлашћен” је и 1960. претворен у друштвену својину. Оригинални ентеријер „Руског цара” уништен је у реконструкцији почетком шездесетих година 20. века када је у овом простору отворен први ресторан са самоуслуживањем „Загреб”. До деведесетих година Угоститељско предузеће „Стари град” изнајмљивало је простор Србину из Аустралије Џеку Самарџији који је преуредио ресторан и вратио му стари назив – „Руски цар”. Здање је заштићено као споменик културе 1987. године.