Подели
„У Црној Гори ће победити зло ако Русија ништа не предузме”

– Ја нисам изашао на демонтрације због ових политичара – прича млади Црногорац Јован. – Ја за њих не бих гласао… Немојте мислити да сви који су тада изашли подржавају Демократски фронт. Једноставно, то је била шанса да се изрази протест и незадовољство ситуацијом у земљи.

Оснивач покрета „Не у рат, не у НАТО”, новинар и главни уредник портала IN4S Гојко Раичевић био је зачуђен тумачењем догађаја из угла многих његових руских колега:

– Медији у Русији су овај бунт окарактерисали као бунт против НАТО-а, а у ствари је то био социјално-економски бунт, који је имао за циљ смену режима и демократизацију Црне Горе. Ја претпостављам да је карактерисању бунта као протеста против НАТО-а допринела иконографија митинга, јер су многи изашли у мајицама са Путиновим портретом (и ја сам био један од њих), а могле су се видети и руске заставе – како царске, тако и савремене – и вероватно је за руске медије то био довољан сигнал да протумаче догађаје као протесте против НАТО-а. Чињеница је додуше, да је огромна већина људи на митингу заиста била против уласка у НАТО.

Занимљиво је да одбацивање таквог тумачења Гојко објашњава прилично прагматично:

– Да бисмо зауставили Ђукановићево безакоње и обезбедили поштене изборе, нама је потребна подршка, између осталог и из Брисела и Вашингтона. А када се чине покушаји да се прикажемо као чисто проруски покрет, то значи да ће Запад подржавати гушење демонстрација.

Андрија Мандић самоуверено и помало патетично одговара на питање како ће се завршити ова конфронтација са влашћу, и могу ли се очекивати нове демонстрације:

– Слобода или ништа! Никакво стајање у месту не долази у обзир! Настављамо са протестима. Најпре ћемо обићи Црну Гору и у разним градовима ћемо показати грађанима сведочанства о свим бруталностима које је чинила полиција, а затим ћемо наступити са конкретним планом великог протеста који ће довести до реализације наших циљева.

„Последњи диктатор Европе”

– Тај човек је узео под своје све државне институције! То је последњи диктатор Европе! – виче у мегафон предводник протестне шетње, Црногорац Иван, а затим почиње да скандира „Мило, лопове!” Придружује му се народ који иде за њим улицама Подгорице. Затим се скандирају још оштрије речи: „Мило, убицо!”. Стихијна протестна шетња против бруталности полиције и у знак подршке „главном боксеру” Црне Горе Милораду Мартиновићу, одржана је независно од „Демократског фронта”. Међутим, овај народни протест је одржан без медијске и страначке подршке, и зато је окупио само око 500 људи.

Сам Мартиновић се за то време налазио у болници, где му је оперисана нога и где се опоравља после повреде. И поред строгог болничког режима он је радо прихватио да поразговара са руским новинарима чим је чуо да они то желе. Разговарао је на руском језику, наглашавајући да је Русија његова „друга отаџбина”.

– Људи који су сада на власти пре тога нису имали ни гаће. Нису имали ништа. Опљачкали су нашу државу…

Мартиновић је подсетио да се он као суоснивач либерала Црне Горе увек залагао за њену независност и у више наврата је због тога био репресиран, а затим разочарано наставља:

– Они су почели да праве своју малу, приватну државу у којој влада безакоње, а ја се са тим не слажем. – И гласно понавља истичући сваку реч: – НЕ СЛАЖЕМ СЕ са државом у којој нема људских права, где сам ја грађанин другог реда, као и 90% грађана!

Милорад сматра да је погрешио када је изашао из аутомобила усред нереда, јер га је вероватно неко из редова полиције препознао и решио да се покаже пред властима, чији је он познати противник. И заиста, тешко је логично објаснити зашто тридесетак припадника специјалних јединица без икаквог повода јуриша на случајног пролазника.

– Све ове моје преломе требало је да задобије цео народ Црне Горе! Дај Боже да је ово последњи сличан случај. Дај Боже да сам ја примио сав тај бол – прича Мартиновић лежећи на болничкој постељи и тешко уздишући.

„Невидљива рука Кремља”

Чудно звучи, али премијер Црне Горе је кривицу за кризу у земљи приписао „великосрпским националистичким круговима” и Русији, изјавивши да је она „играла и наставља да игра активну улогу у организовању протеста против власти у Подгорици”.

Такве оптужбе нису изазвале чуђење само руских дипломата, него и лидера опозиције. Андрија Мандић коментарише премијерове антируске изјаве са посебном оштрином и негодовањем:

– Русија нема никакве везе са читавом овом причом. Те изјаве су политички неодговорне, а поготово су историјски неодговорне! Ђукановић, као и сваки Црногорац, треба да осећа захвалност према Русији, јер се наша држава током три стотине година одржала пре свега захваљујући подршци Русије – и војној и политичкој. На Берлинском конгресу 1878. године управо је Русија издејствовала међународно признање Црне Горе. Сви наши краљеви, сви митрополити – сви су осећали ту захвалност према Русији. Сада сваки Црногорац треба да научи напамет и понавља завет највећег црногорског владара Петра Цетињског: „Ако би се ко нашао у народу нашем да не прими ове моје потоње ријечи и препоруке за истините, или ако не би све тако послушао како ова књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом или дјелом, тога свакога, који гођ он био, мирски или духовни, ја на смртни час мој вјечноме проклетству и анатеми предајем, како њега, тако и његов род и пород, да му се траг и дом ископа и утре! Исто тако да Бог даде и ономе који би вас од вјерности к благочестивој и христољубивој Русији одлучити поискао и свакојему, ако би се који из вас Црногорацах и Брђанах нашао да помисли одступити од покровитељства и наде на јединородну и јединовјерну нашу Русију да Бог да јаки те од њега живога месо отпадало и свако добро временито и вјечно одступило”.

Ђукановићева реторика о покушајима Русије да помоћу дестабилизације Црне Горе заустави њено напредовање ка НАТО-у и Европској унији нема никакве везе са реалношћу. Најозбиљније организације из опозиционог табора „Не у рат, не у НАТО” или „Матица српска” за све ово време нису добиле ниједну једину рубљу и функционишу искључиво волонтерски, располажући, благо речено, скромним средствима. Прва од двеју поменутих организација чак има пословни простор у помоћној просторији (20 метара квадратних) књижаре Матице српске. У том скромном кабинету сам био сведок занимљивог разговора између мога колеге Николаја Долгачова и професора Владимира Божовића:

– Власти Црне Горе кажу да Москва финансира опозицију. Да ли сте видели московски новац?

– Да вам кажем искрено… нажалост, не. – Владимир се горко осмехну, али се одмах уозбиљи, па настави: – Ми бисмо то желели, јер Американци на овом простору потпуно легитимно делују преко невладиних организација и тако реализују своје интересе. Ми бисмо хтели да и Русија овде делује преко својих организација, али нема никаквих трагова мање-више значајног руског деловања у Црној Гори.

Брак из рачуна

– Историјске околности су такве да народ Црне Горе више воли Русе него што они сами себе воле – истиче Гојко Раичевић, лидер покрета „Не у рат, не у НАТО”. Он међутим, уједно указује и на тенденцију која је по његовом мишљењу опасна:

– Руска „мека сила” се свела на пропаганду класика руске књижевности. Зато она није могла пружити отпор агресивној холивудској „Coca Cola” култури, и сада ми имамо велики проценат русофоба који подржавају улазак у НАТО и увођење санкција Русији.

Једино што је подигло ауторитет Руске Федерације у црногорском друштву јесте почетак војне операције у Сирији, који су многи доживели као повратак Русије на светску политичку сцену у статусу суперсиле. То великом броју Црногораца улива наду у повратак руског утицаја на Балкан, чиме би се створила алтернатива „западном политичком курсу” Црне Горе.

Ево, на пример, типичне аргументације којој прибегавају сами Црногорци када је реч о уласку у НАТО. У овом случају је то мишљење таксисте са којим смо разговарали о ситуацији у земљи.

– Ја сам за то да Црна Гора уђе у НАТО, – поче он. То ће нам донети западне инвестиције и осигурати безбедност. Ми смо мала земља, а у суседној Албанији деци се у школама показују карте на којима Албанији припада источни део Црне Горе. Ми ћемо се тешко одбранити ако нас изненада нападну Албанија или Србија.

– А на који начин је улазак у НАТО везан за инвестиције?

– Откуд ја знам. Тако кажу… Ја иначе не волим НАТО. Они су нас бомбардовали. Али морамо нешто да изаберемо, не можемо сами.

И као да се извињава, на крају додаје:

– Ми волимо Русију, за нас је ово врло тешка дилема…

Помало је резигниран и Гојко Раичевић. – Све говори у прилог томе да Руска Федерација нема интересе у Црној Гори – каже он. – То је невероватно, с обзиром да је Црна Гора једино место у Средоземљу, изузев Сирије, које није под непосредном контролом НАТО-а.

Гојко сматра да се Русија не мора по сваку цену угледати на Запад, тј. не мора се разбацивати новцем, али је бар потребно да појача медијско присуство у региону.

– Треба се сетити речи Едмунда Берка: „За тријумф зла неопходан је само један услов: да добри људи седе скрштених руку”. Да би зло у Црној Гори победило довољно је да званична Русија и даље ништа не предузима. Дошло је време да се Русија заинтересује за ове просторе ако не жели да изгуби доброг савезника и пријатеља, – закључује он.

Чланак је објављен уз писмено одобрење редакције „Руске речи“.