Подели
Запад Црну Гору увлачи у НАТО уз коришћење инструментаријума Хладног рата

ШЕФ спољнополитичког одбора Државне Думе Алексеј Пушков  оценио је да НАТО настоји да наслино увуче Црну Гору  у своје редове и да је тако стави под контролу.

Он је ово упозорење изговорио док је представљао у доњем дому парламента  изјаву којом се Дума обратила Скупштини Црне Горе, посланицима држава чланица НАТО  и Парламентског скупштини ОЕБС. Притом је нагласио: да се већина становника Црне Горе негативно односи према уласку своје земље у западну алијансу, а да и врхушка НАТО и Сједињене Државе, као водећа земља у том западном војном пакту која диктира вољу и услове и својих савезницима, грубо игноришу већинско антинатовско расположење у Црној Гори.

Државна Дума је том изјавом позвала НАТО да се уздржи од позива Црној Гори да ступи у алијансу.

Посебно је нагласила да би ширење алијансе на Црну Гору против воље њеног народа значило „коришћење политичког инструментаријума из времена хладно грата”.

Када је НАТО-марионетски режим Мила Ђукановића 24. октобра растерао мирне демонстрације у Подгорици – у незадовољству народа и самим протестима нађена је и „рука Москве”.  Са таквом оптужбом иступио је сам Ђукановић коме се масовно скандирало – не само тада, него и јуче на масовном протсту у Никшићу – „Мило, лопове, Мило лопове!”.

Русија је ту оптужбу званично назвала «веома чудном» и упоредила је са „производњом непријатеља” и тражењем ђавола», односно – новим покушајем да се Русија демонизује.

Ђукановићев режим је признао самопроглашену независност Косова и гласао за пријем јужне српске покрајине у Унеско, а још је 19. марта увео санкције Русији.

Запад на челу са САД не жели просто Црну Гору у НАТО. Пошто је већина у тој бившој југословенској републици са само 680.000 становника против тога – Вашингтон и Брисел траже од Ђукановића да испуни оно што је обећао: да своју земљу увуче у алијансу без референдума.

Одлуком већине у Скупштини Црне Горе коју дуже од две деценије обезбеђује политичким и изборним манипулацијама и насиљем.

Зато је народ и изашао на улице у Подгорици и другим већим градовима Црне Горе. Зато и тражи – не власт са улице и преко црногорске верзије кијевског Мајдана – него формирањем прелазне владе чији би једини прави задатак био да Црној Гори обезбеди прве слободне и демократске изб оре. А то би, наравно, значило и пад Ђукановићевог режима који многи, с разлогом, сматрају последњом диктатуром у Европи.

Значило би, дакако, и заустављање насилног увлачења Црне Горе у НАТО преко којег Ђукановић купује гаранције да га ни у Италији – ни у његовој земљи – кад сиђе са власти неће кривично гонити иако је његова власт пупак шверца на југоистоку Европе, између централне Европе и бивше Југославије и Италије.

Структуре које су под његовом контролом су – партнерска структура италијанске мафије. Западу и НАТО то, међутим, нимало не смета. За њих Црна Гора има значај само као фигура на геополитичкој шаховској табли на којој играју против Срба и Србије и против Русије.

Зато им нимало не смета што Мило Ђукановић непрекидно влада од 1989. године. Не смета им из истих разлога ни то што је на власт дошао као сарадник Слободана Милошевића за време тзв. «антибирократске револуције» и као млади комунистички кадар, па 1991. године постао један од главних руководилаца Демократске партије социјалиста у шта се преобукао Савез коммуниста Црне Горе.

Американцима и НАТО је сасвим свеједно што Ђукановић контролише власт помоћу свог клана из сивог сектора економије којој могу да конкуришу једино Албанија и НАТО-Косово. То су, у суштини, три центра европског шверца.

Након што је изабран за председника Црне Горе, Ђукановић је већ 1998. године кренуо путем независности коју је коначно заокружио осам година касније. Уз директну асистенцију Европске уније, НАТО и Сједињених Држава.

Један од Ђукановићевих фалсификата је и статистика (лажирани попис становника) да се само трећина људи у Црни Гори изјашњава као Срби.

НАТО одговара што је Црна Гора недемократска и што је у њој немогуће поштено добити изборе. Кад би у Подгороци била власт која изражава вољу народа – она не би покушала ни да преко референдума увлачи земљу у алијансу.

И Европска унија добро зна право стање у Црној гори.

„Дојче веле” је објавио интервју са чланом немачке организације за заштиту људских права ProAsyl Берндом Мезовицем који је упозорио да у Црној Гори не постоје независни судови, да се на непожељне новинаре врши притисак и да се притом користе методи застрашивања, док су државне структуре одавно постале мафијашке. Али, тенденција да се затварају очи на безакоње владајућег режима у замену за лојалност – карактеристична је за земље Запада. За њих је најважније што Црна Гора „напредује” на путу према ЕУ и НАТО.

Виши научни сарадник Центра Руског института за стратешка истраживања Сергеј Михајлов за евроатланске студије у области одбране у разговору за „Руски миротворац” указао је да је садашње црногорско руководство пут евроатланских интеграција изабрало још 1998. године. Зато је још тада, без обзира на отпор југословенског руководства, уведена немачка марка као платежно средство, а затим и евро.

Након што је оборен председник Југославије Слободан Милошевић – кретање ка НАТО је значајно убрзано.

Тим поводом Јелена Гускова, шеф Центра за истраживање савремене балканске кризе Института за славистику РАН, рекла је: “Они су прилично успешно напредовали на том путу, зато што су испунили све услове који су им постављени – антисрпска пропаганда, одвајање од СРЈ 2006. године уз антируску пропаганду. Уз извршење свих ових услова – Црној Гори су обећали и улазак у ЕУ и НАТО”.

Гускова истиче да ће улазак Црне Горе у НАТО више користити НАТО него самим Црногорцима: „Дајући своју обалу и територију под страну контролу – заузврат ништа неће добити. НАТО добија дугу обалу Црне Горе и на тај читаву обалу Јадранског мора ставља под своју контролу. На северу, чланице НАТО су Хрватска и Словенија, а на југу Албанија. То значи да ће на читавој обали бити базе НАТО и мала земља са незнатним бројем становника биће потпуно потчињена његовим циљевима и задацима”.

Чланице НАТО имају обавезу да  учествују и у крвавим авантурама Запада под руководством САД.

„Неколико десетина црногорских војника учествује у НАТО мировним операцијама. За сада нико није страдао, али ако Црна Гора уђе у НАТО, разуме се да ће њен контингент бити проширен” – истиче Гускова.

Осим тога, ступање у НАТО веома ће озбиљно осиромашити ту небогату земљу.

Преседник комитета Државне Думе за одбрану Франц Клинцевич изјавио је да ће и Црној Гори „јефтино продати америчко оружје, а потом скупо продавати резервне делове и земља ће ући у дужничко ропство. Прелазак на НАТО стандарде баснословно ће коштати сиромашну Црну Гору”.

Ступање у НАТО у народу Црне Горе није популарно. Зато државна пропаганда улазак у НАТО веже за улазак у ЕУ.

Да би црногорске власти биле кооперативније у вођењу штетне политике за своју земљу, Запад користи универзални метод утицаја на балканске земље – албанску мањину. У Црној Гори живе Албанци који чине око 5 одсто становништва. Косово је у непосредној близини и одатле се у сваком тренутку могу очекивати терористичке провокације.

Михајлов наглашава да је НАТО обећао властима Црне Горе заштиту од активности локалних Албанаца.

Поставља се питање: због чега је НАТО потребна земља без армије, са мање од 700.000 становника и са корумпираним режимом?

Никита Бондарјев, заменик шефа одељења Руског института за стратешка истраживања за балканске земље „Руском миротворцу” је рекао да би „са политичког аспекта улазак Црне Горе, због њених посебних односа са Русијом, за Русију био веома болна инјекција. Инјекција нашем самољубљу”.

„В условима затегнутих односа са Западом, његова победа у зони у којој наша земља има традиционални утицај, озбиљно доводи у питање репутацију Русије.

Међутим, главни разлог зашто Ђукановиће жели да Црну Гору уведе у НАТО је у нечем другом.

„Без обзира што су Срби и Црногорци исти народ, Ђукановићева Црна Гора жели да покаже своју посебност” – указује Михајлов. Самосвест црногорске нације, коју вештачки стварају дуже од двадесет година, ипак је све до данас веома слаба. У парламенту постоји озбиљна просрпска опозиција. Владајући криминални кланови сматрају да се она директно финансира из Београда и плаше се да ће прећи под српску контролу или чак бити потпуно апсорбовани, а да ће власт изгубити све.

У том смислу интереси НАТО и владајућег режима у Црној Гори у потпуности се подударају.

Уђе ли Црна Гора у НАТО – то ће бити додатна претња Србији, која нема излаз на море, и која ће бити са свих страна окружена непријатељски расположеним државама. НАТО ће, користећи овај механизам, пре или касније принудити Србију да крене против интереса Русије, без обзира што је против овог војног савеза чак 73 одсто њених грађана.

Интереси обичних људи у Црној Гори директно су супротстављени интересима корумпиране врхушке. Они су то доказали изласком на улице и својом борбом за слободу и слободне изборе.

Међу онима који су у протестима, већина схвата да Црна Гора и Србија само заједнички – и уз подршку Русије – могу изаћи на крај са савременим изазовима.

Зато је улазак Црне Горе у НАТО рак рана на ткиву свесрпског и православног јединства.

НАТО-Црна Гора за дуги низ година би остала криминални резерват и конзервирана диктатура.

НАТО се боји слободе и воље народа у Црној Гори и зато игра на Ђукановића и одлучивање у Скупштини Црне Горе. Мимо народа и референдума. Тако Црној Гори истрже из руку одлучивање о властитој судбини која ће уласком у алијансу бити запечаћена за многе године.

И сада док је Ђукановић води ка НАТО – Црна Гора је инструмент  алијансе против Србије и Русије. Уђе ли у НАТО – биће то много више него досад.