Подели
РУСКО ОРУЖЈЕ
Аутор: ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

1.
Никад Александар Вучић на неки пут није отишао праћен толиком количином исфолиране бриге као ове недеље у Москву. Стране дипломате, локални новинари, идеолози дилетанти, чак и понеки сарадник, у хору су га подсећали да је Русија с оне стране историје, канибалско племе са крстарећим ракетама. А он је нешто друго, Европејац и реформатор који ће Русима увести санкције јер хоће у ЕУ; он, који је усвојио аксиом Латинке Перовић и овдашње идиотске елите како је одрицање од државних и националних интереса услов модернизације земље; он, који је, писали су, у СНС управо завршио своју Осму седницу, показујући колико је „наш“, а не „њихов“, „светлосним годинама удаљен, не од своје странке, него од Србије“.

Рачунајући да је тренутак критичан, да цео свет зна да у овој генерацији западних политичара Србија неће омирисати ЕУ; да је за то ништа већ почела да стење под теретима који су јој наметнути и да је за то исто ништа најгоре тек очекује, тај брижни свет је Вучићу заправо претио, а забринут био за себе, своје бриселске мантре, своје локалне позиције и своје универзалне паре, које су све то пратиле.

2.
И у Москви се догодило управо оно од чега су страховали: ништа посебно, после чега ништа неће остати исто. Вучић је остао прозападни државник, који то није по избору духа, већ по најмањем садржиоцу својих бирача и елита; Русија није Србији дала нову понуду која се не може одбити, већ ону која је на столу готово десет година, додуше уз мали додатак да је повела главну реч на Блиском истоку у моменту кад су многи схватили да је Балкан место на коме се решава хоће ли и он сам и Европа наредних година постати Блиски исток. Нису се много промениле ни прилике, све је то у свом барем десетогодишњем континуитету, само што је све дошло до краја, до својих рубних драстичних консеквенци, као ствар која је започела главобољом, а завршила гиљотином.

Амери су, по свој прилици, решили да отворе балканско жариште, и то се види по томе што полако дестабилизују све – од Македоније и Црне Горе до Босне и Србије – све сем својих албанских и хрватских клијената. Сличан је и модел, распакован летос, кад је Викторија Нуланд, извођачица мајданских радова, у Скопље донела идеју о формирању прелазне владе, којој ће претходити оставка Груевског. Потом следе ванредни избори, на којима неће бити јаког унутрашњег стабилизатора, што ће ојачати факторе спољног утицаја. Сличан сценарио купила је затим Црна Гора, где нам је америчко-британски рад и са влашћу и са опозицијом показао да циљ „Балканског пролећа“ није пука смена власти, већ комплетна дестабилизација региона. Сјајну идеју затим је прихватила и опозиција у РС, која је, гле чуда, захтевала од Додика формирање прелазне владе и ванредне изборе. Наравно, исти захтеви за неколико недеља постаће актуелни у Србији.

РУСКО ОРУЖЈЕНовина у тим операцијама на српском простору јесте чињеница да је у извођењу радова мобилисано мање осведочених припадника пете колоне и западних агентура. Иницијатива је предата корисним идиотима националног усмерења као потврда прастаре истине да српске националисте нико не уме тако ефикасно да упрегне за своје циљеве као Енглези. Уосталом, није ли превише српских застава у Црној Гори размахано и глава слупано да би из свега, као централни фактор, ојачан изашао Ранко Кривокапић, који би се, ако међу Црногорцима уопште има усташа, могао описати баш тако.

3.
Елем, оно што се догодило у Москви није дело Вучићевог политичког генија, већ део прилика и процеса које смо месецима одбијали да разумемо, опредељени искључиво својим односом према Вучићу, од кога нисмо видели ни дрво ни шуму. Истина, иако су одлуку донеле прилике, Вучић је онај ко ће морати да је изнесе и да јој пун политички смисао.

Шта се дакле десило у Москви? Кад је Вучић препознао правилности у догађањима у Македонији и Црној Гори, кад му је постало јасно да Албанци на Косову одбијају да проведу Бриселски споразум, апсолутно повољан за њих, и то не по својој памети, већ по америчкој потреби комплетне дестабилизације, кад је у Хрватској (про)немачку екипу на власти почела да смењује америчка, на челу са Колиндом Грабар Китаровић, и кад су се Хрвати похвалили да су добили ракете које имају „досег до Ниша“ (ах, тај хрватски мерни систем!) – шта је могао да каже Путину? Да није време? Да ће затражити помоћ од Немачке и Европе, које не могу да се носе ни са својим проблемима, попут мигрантских, него и њих извозе на Балкан, без обзира што су животно заинтересоване за балкански мир, јер је то и њихов мир, данас више него икад?

Шта је Вучић могао и требао да уради него да безбедност Србије заштити руским оружјем, без обзира што већ видим западне амбасадоре који га уверавају да ће Хрвати ракетама са „досегом до Ниша“ заправо решавати проблеме које имају око миграната са Орбаном, или ће их испалити на Пирански залив. Наравно, о геополитичким импликацијама руског оружја у Србији не треба посебно говорити, осим да оно српско-руске односе диже на ниво који нисмо имали од Николаја Другог.

РУСКО ОРУЖЈЕ
Шта је друго могао него да – друго – Србија, заједно са Русијом, прошири своја гасна спремишта и своју енергетску безбедност веже за руски гас. Тако су у други план пала сва решења која су нудиле САД, укључујући и оно преко хрватског острва Крк. Геополитичка вредност те одлуке није у томе што се Србија између две понуде определила за једну, већ у томе што су све гасне понуде САД, тешко оствариве и прескупе, више радиле на томе да Срби одустану од руског гаса него да им обезбеде енергију. Треће, Вучић је био изричит о томе да Србија неће уводити санкције Русији, да би Медведев, два дана пошто се видео с њим, рекао како Европска комисија притиска Србију да раскине трговински споразум са Русијом. Четврто, Србија ће ширити своју економску сарадњу са Русијом, овај пут мање бринући хоће ли неког у ЕУ тиме наљутити. Пето, Вучић је у Москви – понављам: у Москви – изговорио да зна ко дестабилизује Балкан и потом нацртао Амере иако их није именовао. Шесто, такође у Москви, први пут откад влада, ставио је под знак питања опредељење за ЕУ, рекавши како су се пред Србијом отворила „бројна и широка питања од суштинског и стратешког значаја”. Шесто, добар део свог разговора са Путином посветио је албанском рушењу Бриселског споразума и добио подршку руског председника.

4.
Наравно, сад ће се поставити питање да ли је Вучић блефирао Русе, тражећи њихово оружје без стварне намере да га и узме. Искључено, Путина данас не покушава да блефира ни Обама. Осим тога, Срби су у Москви морали да положе гаранције уписане у камену, и та ствар није завршена преко ноћи, већ се на њој радило најмање годину дана. Колико су Руси озбиљно схватили тај посао, показује и то што ће оперативни део наоружавања Србије преузети један најјачих Путинових људи Дмитриј Рогозин, уз руског председника и Владимира Јакуњина, највећи заговорник заштите српских интереса у руском вођству, иначе доста близак са Вучићем.

Наравно, оштрог политичког заокрета и отварања сувишних фронтова неће бити – Београд ће и даље бити опредељен ка ЕУ, и даље ће се поштовати рђави меморандум са ММФ, Амери и Британци и даље ће се називати нашим драгим пријатељима. Али другачије и не треба да буде: Србија је у Москви загризла залогај веома близу њених крајњих могућности, и биће најважније да га добро сажваће и прогута.

5.
Много важније питање је хоће ли Србија имати снаге да ту ствар доведе до краја. Амери и Британци наставиће са дестабилизацијом Балкана, утолико пре што се ради о послу у коме и даље нема бољих на свету. Елем, кренуће притисци, дићи ће се локалне западне агентуре, упрегнути сав медијски олош, мобилисати сви расположиви корисни идиоти, обавештајне и психолошке операције постаће део српске свакодневице. Наравно, није искључена ни употреба класичног тероризма.

РУСКО ОРУЖЈЕДа би се одупрла томе, Србија ће изнутра морати да се мења. Да би се одбранила, биће јој неопходна нека врста националне и грађанске мобилизације, а тога опет неће бити без постепеног стварања једног другачијег културног модела и државне идеје, који би били у стању да подупру одбрану земље, без склизавања у јефтини фолклорни ура-патриотизам и агресивност. То, наравно, није посао ни за једног човека ни за једну странку, већ за много шире друштвено кретање.

6.
Пошто је прихватио руско оружје и ставио прст у око Америма и Британцима, Вучић се у основи нашао у ситуацији сваког од својих претходника на власти од 2000. године. Јер сваки од њих започињао је мандат са јасном подршком западних сила и сваки је владавину завршавао после сукоба с њима. Тај сукоб неће избећи ни Вучић, с тим што ваља имати у виду две значајне разлике у односу на претходнике. Прво, сваки следећи после Зорана Ђинђића у свој сукоб са западним силама, осим судбине своје владе, уносио је више судбину земље у степену у коме су се трошили њени ресурси и трпила. Вучић у свој сукоб судбину земље уноси више од свих својих претходника, и зато руско оружје није никакав заокрет, већ логичан след догађања у једној земљи која се нашла на ивици и, без икакве своје кривице, веома близу новог сукоба. Зато је са позиције Србије излишно питање да ли је ово најбољи или последњи тренутак за отпор. Бољег сигурно неће бити, а можда ни „последњијег“.

РУСКО ОРУЖЈЕСа самим Вучићем, међутим, ствар је мало другачија, и то је друга битна разлика у односу на његове претходнике. Наиме, ниједан од њих није бирао тренутак сукоба са странцима, већ они, и зато су редовно бирали тренутак кад је њихов противник најслабији. Вучић је први који има прилику да пружи отпор кад је најјачи. За тако нешто биће му потребно да још једном размисли о ванредним изборима, на којима ће легитимисати своју позицију, ојачати тим и један политички став конвертовати у друштвено кретање. Утолико пре што га већ с почетка следеће године чека распакивање свега – од Српске и Војводине, до новог распакивања Косова, па и остатка Србије.

Јер пристанак на руско оружје многе ствари о којима се јуче није смело мислити данас чини не само могућим већ и неопходним. У томе и јесте најваћа снага тог оружја, можда и већа од његове убојитости. Згуснуло се над Србијом.