Подели

Ако смо се и питали, а питали се јесмо, колико би мала Србија требало да буде да би била по вољи њених евроатлантских пријатеља, одговор смо добили када су ти пријатељи – од Сједињених Америчких Држава, преко Велике Британије, Немачке и Француске па скроз до Вануатуа или пак Уједињених Арапских Емирата, њих укупно 47 – подржали предлог Албаније да „Република Косово“ постане пуноправна чланица Унеска, организације Уједињених нација за образовање, науку и културу. Одговор је, наиме, да Србија заправо не треба да постоји уопште. Јер шта су Србија и Срби без Високих Дечана, без Грачанице, Пећке патријаршије или Богородице Љевишке? Држава и народ са заједничком историјом и наслеђем нису – јер уласком Косова у Унеско и Дечани и Грачаница постају туђи, баштина „Републике Косово“ која са Србијом нема никакве везе, а ми остајемо без заједничког корена који нас уједињује – већ случајна група грађана који се сасвим случајно разумеју и само тренутно деле исту судбину зато што су се, опет случајно, затекли у оквиру неких граница које су данас ту где јесу а сутра већ могу да буду и негде другде. Јер нас, без косовске духовности која нас увезује, ионако не спаја ништа осим садашњег тренутка, пошто заједничке прошлости више немамо. Уосталом, Serbien muß sterbien, певало се по улицама Беча још 1914…

ИЗВРШНИ САВЕТИ

Претеривање? Нажалост, не. Сетите се, само, 20. јула 2010. Тада је тадашњи председник Србије Борис Тадић свом хрватском колеги Иви Јосиповићу предао – „вратио“ – културно добро „које припада Републици Хрватској и грађанима Хрватске“, и притом формално-правно био у праву. А у питању је била икона Свете Богородице из (српске, православне) Цркве Светог Димитрија у Даљу, склоњена у Србију да би била спасена. И коме ће онда припадати Богородица Љевишка или Пећка патријаршија када (ако) Косово уђе у Унеско као што је то учинила Хрватска, па јој је тако у (културно) наслеђе и духовну баштину и припало све што се нашло у њеним, иначе, авнојевским границама?

А ове среде по подне је Република Косово – баш тако, без наводника, без звездице, без Резолуције Савета безбедности УН 1244 и поготово без Србије – начинила озбиљан, нужан, мада не и довољан, корак ка уласку у Унеско. Извршни савет ове организације усвојио је, већином гласова (као што Устав Унеска и прописује у свом члану 2, став 2) препоруку да се, на предстојећој Генералној конференцији Унеска, која ће се одржати између 3. и 18. новембра, Република Косово прими у пуноправно чланство ове организације Уједињених нација. Ова је одлука Извршног савета Унеска била очекивана; и зато што се, како рекосмо, одлуке у њему доносе већином гласова, и зато што у Извршном савету већину чине државе које су нашу јужну покрајину признале као њихову Републику Косово. Своју пак шансу да сачува своју историју Србија ће имати на Генералној конференцији, где ће Република Косово морати да обезбеди две трећине гласова у организацији која има 195 чланица. Косово је као независну државу досад признало 111 чланица УН, што значи да им за улазак у Унеско, под условом да то подрже сви који су признали косовску независност, недостаје још двадесетак гласова, с тим што је ова математика ипак нешто сложенија од пуког сабирања јер у себе укључује и политичко лобирање (погледајте оквир „Косовски преседан“).