Подели

Знак утицаја који Примаков има на руског председника Владимира Путина био је необични хвалоспев који је пре четири месеца Путин одржао на сахрани свог пријатеља, у Москви.

„Примаков је имао глобалну визију, био је отворен и храбар у свом размишљању“, рекао је ожалошћени  Путин, и додао да је, имајући на уму интересе и моћ Русије, Примаков након пада Совјетског Савеза „добио земљу у веома озбиљној кризи“ .

„Његово разумевање Блиског истока је било огромно, а његов утицај ван Русије неспоран. Многи су разговарали с њим, тражили његов савет, поделили са њим своје планове и акције. Могу рећи да ово такође у пуној мери важи и за мене“, рекао је тада председник Русије.

Путин је кренуо са одлучношћу којом би се Примаков дивио – али које би такође могао да оцени као ризично. Слањем руских борбених авиона, војника и тенкова у Сирију, Путин је повукао један од најхрабријих руских војних потеза од 1945. Он је започео да обнавља Примаковљев сан о руском утицају у арапском свету, али по цени терета борбе против муслиманскг екстремизма, која је толико исцрпљујућа за Сједињене Државе.

Примаков је симболизовао идеју да руска моћ није мртва у пост-совјетској ери, а да Москва није стално млађи партнер Вашингтона. Кључни моменат за њега је дошао 1999. године, када је као премијер окренуо свој авион на путу ка Сједињеним Државама и одлетео кући, пошто је сазнао да ће НАТО војно интервенисати на Косову, упркос руским жељама.

Руси то зову „Примаковљев обрт“. Порука је била да је Русија преслаба да заустави војну акцију, али да се неће кротко покорити диктату САД.

Руски лист Известија је у јулу објавио помен Примакову, у коме је нагласио његову улогу у учвршћивању независности и достојанства Русије у данима националног очаја: „Он је успео да заустави то понижавајуће клизање Русије према статусу земље у стечају“ и „преобликује спољну политику Русије, враћајући част и пристојност.“

Примаковљева специјалност је била арапски свет. Он је био кључан за односе Русије и њених главних арапских савезника, Башара ал Асада у Сирији и Садама Хусеина у Ираку.

Када је током Примаковљеве каријере америчка снага на Блиском истоку, са седиштем у Израелу, била у порасту, Русија је губила једног савезника за другим. То је почело протеривањем из Египта 1972. године и настављено рушењем режима у Ираку и Либији.

Путин је одлучио да закорачи у Сирију, као што је Примаков вероватно саветовао. Руска интервенција је месецима полако припремана, а амерички аналитичари су изгледа пропустили њену војну димензију и последице. Председник Обама и државни секретар Џон Ф. Кери су поздравили веће руско дипломатско учешће у региону, после генерално корисне улоге Москве у нуклеарним преговорима са Ираном. Они очигледно нису предвидели да ће Русија, као увод у дипломатију, настојати да на бојном пољу ојача сиријског председника Башара ал-Асада

Путин није двосмислен у својим намерама. У септембарском говору у Уједињеним нацијама је рекао: „Сада је очигледно да је у неким земљама Блиског Истока и Северне Африке створен ваакум који је довео до појаве анархије. . . . Мислимо да је одбијање сарадње са сиријском владом и њеним оружаним снагама, које се храбро боре против тероризма, огромна грешка.“

За Сједињене Америчке Државе, војна интервенција у Ираку је била „рат избора.“ Али, чини се да је за Путина борба против Исламске државе егзистенцијално питање, због великог и растућег муслиманског становништва у Русији.

Ако Русија заиста жели да предводи борбу против Исламске државе, то би могло да значи фундаменталну промену у односима моћи на Блиском Истоку – са Русијом која тежи да постане не само заштитник Асада, већ и Европе уплашене због тероризма, избеглица и проблемом снабдевања енергијом.

На септембарском скупу у Уједињеним нацијама, ирачки премијер Хајдер Ал-Абад је питао Путина да ли је мислио озбиљно када је говорио о борби против  џихадиста. Према ирачком званичнику, Путин је одговорио да је решен да се озбиљно суочи са претњом 2.000 руских држављана који су се придружили Исламској држави.

Примаков је сањао о оживљавању руске моћи на Блиском Истоку и на глобалном нивоу. Путин сада то ради. То је промена, препуна опасности, и за Русију и Сједињене Државе,  која може изменити однос снага у региону и свету.