Подели

Већ двадесет дана трају највећи грађански протести у историји Црне Горе. Опозициони савез бори се на тај начин за успоставу демократије, грађанских слобода и пуно поштовање људских права. Неко би рекао да је Црна Гора већ двадесет и пет година словом устава „демократска држава“, међутим она то, чак ни формално, више није.

На страницама „Политике било је до сада речи, а и сâм сам често писао у овом листу, о лошем стању у ком се налази српски народ у Црној Гори. О томе да му режим Мила Ђукановића оспорава законом прописана права, да је неравноправан, вишеструко мање заступљен међу запосленима у јавним службама и чиновништву, да је прогоњена православна црква и посебно свештеници са српским држављанством, коначно да је мета кампање грдњи и увреда. Иако су српски медији писали о свему овоме, званична Србија никада није заузела став, а камоли да је на основу тог става водила дугорочну политику.

Такво држање Србије можемо донекле и разумети. До националне поделе између Црногораца и Срба дошло је тек почетком овог, 21. века, борба за заједничку државу вођена је у неповољним условима опште кризе и ауторитарног Милошевићевог режима, на темељима које нити је историјски одредио нити демократски формулисао наш народ. Бројни Срби из Црне Горе, којима је матична држава ускратила политичка права, већином никада нису са одобравањем гледали на мешање Србије у унутрашња питања њиховог завичаја… Коначно, САД, Британија и Немачка не само да су гледале неблагонаклоно на свако па и начелно занимање српских влада за српски народ изван наших граница, већ се ни саме за права Срба никада и нигде нису занимале.

Ако бисмо Ђинђићу, Коштуници, Тадићу и Вучићу могли да опростимо безобзирно, себично и кукавичко оглушавање о моралну, националну и уставну обавезу да се макар занимају за права наше браће и сународника, данашња ћутња српске владе недопустива је и неопростива.

У Црној Гори један превазиђени режим, који никада није трпео постојање демократских установа, већ годинама нема ни ону „демократску“ легитимацију коју имају тирани. Низ нелегитимних и сумњивих избора врхунац је доживео када су пре више од две године очигледно фалсификовани председнички избори. Такође, крајње су нелегитимни и резултати претходног пописа. Танка глазура демократске шминке одавно се растопила и ругоба диктатуре очигледна је свима осим онима у САД и ЕУ, за које је Црна Гора у перспективи само највећи и најјефтинији носач авиона Шесте америчке флоте.

Пре неколико година садашњи први потпредседник српске владе Ивица Дачић изјавио је нешто о „ресетовању“ односа Србије и Црне Горе. Дачићу, шта то би? Да ли је то нестало струје? Где је то ресетовање?

Овдашња политичка елита се опредељивала када је у демократској Македонији једна група странака покушала да на улици смени владу чији се највећи грех звао „Турски ток“ (неизграђени гасовод). Већина је одржавала владу Груевског зато што су је обарале и агентоидне групе иза којих већ деценијама широм света иду нови ауторитарни режими, а понегде и одреди смрти. Мањина се изјаснила за опозицију уз сличне, лоше преведене, оптужбе против Груевског – које већ следују свакоме ко не следи групу бирократа из Брисела и авантуриста из Вашингтона. Влада Србије се посебно занимала за случај, наводно из обзира према чињеници да је македонску владу подржавао и ДПСМ, странка тамошњих Срба.

У Црној Гори трају највеће демонстрације посвећене слободи и демократији које је Балкан видео у овом веку. Неколико хиљада грађана у Подгорици, чије је становништво десетоструко малобројније од београдског – то су десетине хиљада на Теразијама и Тргу Николе Пашића. У Црној Гори данас протестује народ, тамо је жртва бунтовника већа него што је пре двадесет година била наша у Србији. Ко је тамо против режима нема посла ни запослења, нема места у друштву, ни мира, ни напретка, ни будућности…

Александар Вучић је био на власти када смо изгубили Косово и Метохију. Данас страствено брани права Србије на Косову. Чињеница да чак ни морално не подржава борбу наших суседа за слободу и демократију говори о томе какав је односно какав није државник. Ако заборавимо наше пријатеље Србе, Црногорце, Албанце, Бошњаке, Муслимане, Хрвате и Роме који су устали да мирним средствима изборе слободу, ни сами не заслужујемо да будемо слободни. Сви треба да живимо са последицама својих дела. Ђукановић треба да зна да више нема Хага у који би могао да побегне; Вучић, да је Србија која га је изабрала данас демократска и да се срамоте из 1995. и 1999. више не могу поновити на исти начин.