Подели
Какву алтернативу нуде Руси?

Будимо отворени! О каквој „мекој сили“ може бити говора? Оне ретке ситуације у којима се присетимо да постоји земља као што је Србија увек су изазване нашим унутрашњим потребама, које имају мало везе са догађајима на Балкану. То је испољавање ентузијазма конкретних појединаца, који захваљујући образовању или личном искуству уочавају и схватају разлику између Београда и, рецимо, Братиславе. Нажалост, њихова мотивација (било да је то православље, политички ставови или искуство које је донела новија историја) увек је јача од њихових могућности. Рад државних медијских структура као што су Russia Beyong the Headlines или „Спутник“ несумњиво је важан, али, нажалост, није довољан чак ни за тако малу земљу каква је Србија.

Сматрали смо да је довољно заступати поштовање Резолуције 1244, а њу је за то време прекршио ко год је хтео, укључујући и српске власти, у чијим круговима западно виђење будућности Србије чак ни хипотетички гледано нема алтернативу.

С обзиром на одсуство јасно формулисане политике у региону, може се рећи да је све што је досада рађено заправо дотурање сувог грања на тиху ватру ирационалне љубави народа према Великој Русији и према свему што је за њу везано. Та ватрица не гори захваљујући нашим напорима – то никада не треба губити из вида. Наше цепанице немају намену да од њих некоме буде топлије, него да се та ватра понекад може приметити из Москве. Шта је то мека сила? То је пре свега алтернатива.

А какву алтернативу ми Русији нудимо? Немамо приступ образовању, не подржавамо учење руског језика, не помажемо у запошљавању онима који упркос логици уче руски језик и знају га. Штавише, наше државне корпорације које послују у региону одбијају да приме такве људе на посао. Ми чак ни у најсрећнијим годинама нисмо уложили никакав напор усмерен на то да Русију упознају људи који је воле (и који се окупљају у безбројна друштва српско-руског пријатељства). Готово да и не постоје програми за размену студената и стажирање. Нема чак ни најобичнијих туристичких презентација за новинаре, да и не говоримо о стимулисању туристичких токова.

У медијском простору смо ван конкуренције у негативном смислу. Ресурсима Russia Beyond the Headlines и „Спутник“ није лако да се носе са западном медијском империјом, успостављеном у Србији за протеклих 10-15 година. Ту почиње зачарани круг, из кога се не види излаз. Медији у Русији не виде каква је разлика између Београда и Братиславе, информације из региона пристижу спонтано и често непрофесионално. У таквим околностима Москва не зна за процесе који се овде дешавају, тако да је и степен њене заинтересованости за њих готово раван нули.

Огромна, и даље апсолутна већина становништва гаји симпатије према Русији, а ми још немамо ниједну (!) невладину организацију која стално и плански функционише у Србији. Са друге стране, многобројне западне НВО крајње савесно раде на реализацији крупних западних пројеката као што су придруживање НАТО пакту, легализација експеримената са државним суверенитетима и границама, такозвана евроинтеграција и хуманизација традиционалистичких друштава… А шта ми нудимо? Уместо јасне геополитичке алтернативе и алтернативног погледа на свет, ми у најбољем случају генеришемо маргиналне личности свих боја, почев од социјалиста белих од перути, па све до радикалних националиста који се уздају у Русију и носе плакате са натписима „Русијо, помози!“ и са портретима руског председника… Кад смо већ код тога, наша главна мека сила у овом тренутку је лични и неоспорни ауторитет председника Русије у народу.

Ми за ових 16 година, колико је прошло од агресије НАТО-а на Југославију, нисмо нашли за сходно да понудимо ниједан нови пројекат решавања косовског проблема који би био прилагођен новим околностима. Сматрали смо да је довољно заступати поштовање Резолуције 1244, а њу је за то време прекршио ко год је хтео, укључујући и српске власти, у чијим круговима западно виђење будућности Србије чак ни хипотетички гледано нема алтернативу. Сетили смо се Косова само у вези са Кримом, али и ту аналогија није била баш најсрећнија. Наше практично учешће у косовској трагедији ограничено је на једнократна слања хуманитарне помоћи. Део те помоћи годинама скупља прашину у складиштима јер ми нисмо нашли за сходно да се распитамо шта је људима заиста потребно. Неоспорно је да је отварање руско-српског хуманитарног центра у Нишу важан догађај, али то је засада једино чиме се можемо похвалити.

За то време су западне земље развијале и допуњавале своју концепцију, усавршавале механизме финансирања и законодавство, а ми смо се као смоквиним листом покривали ансамблом „Александров“ и Кубанским козачким хором (њима, наравно, свака част). Руски медији су отишли из региона одмах по завршетку рата, а затим су регион напустиле и наше трупе, тако да је интересовање за Балкан у потпуности нестало. Нас који смо остали верни региону има веома мало, и ми смо покушавали да скренемо пажњу Москве на чињеницу да је судбина Југославије, а затим и Србије заправо лакмус папир који нам је од Бога дат, или „мапа пута“, ако хоћете, или предсказање онога што се и нама спрема. Међутим, сви наши напори били су узалудни. А да су обратили пажњу на нас, можда би се догађаји у Украјини могли избећи. Ми као да намерно одбацујемо непроцењиво искуство наше браће и у погледу грађанског рата, и у погледу санкција, и уопште у погледу шема које су разрађене у Југославији да би касније биле примењене у Русији.

Невероватна беспомоћност наше „меке силе“ састоји се у томе што ми својим деловањем не ширимо сопствене хоризонте, не приказујемо народима никакве перспективе, и као да се повлачимо у самоизолацију, препуштајући запањеним партнерима да се диве сили нашега духа и спремности за тврдоглаво пружање отпора. Наша мека сила нас саме заправо сатерује у оквире наших граница. 

Наглашавам да ја ни у ком случају не доводим у сумњу успехе руске дипломатије. Говорим само о грађанској, друштвеној сфери, тј. о оној сфери у којој мека сила и треба да се примењује.

Разговори о потреби да Руси купе једну локалну телевизију воде се већ скоро десет година, и све узалуд. У Србији се још увек очекује да ће се појавити RT на српском језику. И то се очекује упркос мојим покушајима да објасним како је то немогуће. Агенција RT ради са аудиторијумом од милијарду гледалаца (арапски, енглески и латиноамерички). Немогуће је формирати редакцију која ће радити са српским и хрватским аудиторијумом који броји 10-12 милиона гледалаца. И сада, када су најзад почели да се појављују заинтересовани инвеститори, њихови потези су надмени, бесмислени и промашени, као и много тога што ми покушавамо да урадимо у региону. Ми користимо везе које одавно не функционишу, не видимо оне људе који искрено желе да нам помогну, све знамо боље од других и на крају смо ту где смо.

Наш „Руски експрес“ смо стварали надајући се чуду. Један руски новинар и један српски адвокат веровали су у исто чудо. Веровали су да све може бити другачије. Веровали смо да ћемо имати успеха уколико нам не буде циљ да се брзо обогатимо, да направимо каријеру или да дејствујемо безбедно, на рачун државе. Све што нам се дешавало у протеклој години заиста је личило на чудо, а кулминација је било Чудо доношења Благодатног Огња у Србију. Жарко смо то желели и Господ нам је даровао познанства са изванредним људима, наклоност власти, благослов Цркве и помоћ веома утицајних људи у Русији. 

И чудо се догодило. Неколико десетина хиљада људи окупило се испред Храма Светог Саве у Београду да дочека Благодатни Огањ, који је први пут донет у Србију ноћу уочи Васкрса право из Јерусалима. И донет је захваљујући руској помоћи. Београд је те ноћи поново на чудесан начин постао православна престоница читавог региона, из које је Огањ био однет на све просторе, од Босне до Црне Горе. Ето, то је било сведочанство праве „меке“ силе љубави и вере да све заиста може бити другачије!

Јевгениј Баранов је суоснивач медијског центра „Руски експрес“, специјални дописник руског „Првог канала“