Подели
Какву алтернативу нуде Руси?

Будимо отворени! О каквој „мекој сили“ може бити говора? Оне ретке ситуације у којима се присетимо да постоји земља као што је Србија увек су изазване нашим унутрашњим потребама, које имају мало везе са догађајима на Балкану. То је испољавање ентузијазма конкретних појединаца, који захваљујући образовању или личном искуству уочавају и схватају разлику између Београда и, рецимо, Братиславе. Нажалост, њихова мотивација (било да је то православље, политички ставови или искуство које је донела новија историја) увек је јача од њихових могућности. Рад државних медијских структура као што су Russia Beyong the Headlines или „Спутник“ несумњиво је важан, али, нажалост, није довољан чак ни за тако малу земљу каква је Србија.

Сматрали смо да је довољно заступати поштовање Резолуције 1244, а њу је за то време прекршио ко год је хтео, укључујући и српске власти, у чијим круговима западно виђење будућности Србије чак ни хипотетички гледано нема алтернативу.

С обзиром на одсуство јасно формулисане политике у региону, може се рећи да је све што је досада рађено заправо дотурање сувог грања на тиху ватру ирационалне љубави народа према Великој Русији и према свему што је за њу везано. Та ватрица не гори захваљујући нашим напорима – то никада не треба губити из вида. Наше цепанице немају намену да од њих некоме буде топлије, него да се та ватра понекад може приметити из Москве. Шта је то мека сила? То је пре свега алтернатива.

А какву алтернативу ми Русији нудимо? Немамо приступ образовању, не подржавамо учење руског језика, не помажемо у запошљавању онима који упркос логици уче руски језик и знају га. Штавише, наше државне корпорације које послују у региону одбијају да приме такве људе на посао. Ми чак ни у најсрећнијим годинама нисмо уложили никакав напор усмерен на то да Русију упознају људи који је воле (и који се окупљају у безбројна друштва српско-руског пријатељства). Готово да и не постоје програми за размену студената и стажирање. Нема чак ни најобичнијих туристичких презентација за новинаре, да и не говоримо о стимулисању туристичких токова.

У медијском простору смо ван конкуренције у негативном смислу. Ресурсима Russia Beyond the Headlines и „Спутник“ није лако да се носе са западном медијском империјом, успостављеном у Србији за протеклих 10-15 година. Ту почиње зачарани круг, из кога се не види излаз. Медији у Русији не виде каква је разлика између Београда и Братиславе, информације из региона пристижу спонтано и често непрофесионално. У таквим околностима Москва не зна за процесе који се овде дешавају, тако да је и степен њене заинтересованости за њих готово раван нули.

Огромна, и даље апсолутна већина становништва гаји симпатије према Русији, а ми још немамо ниједну (!) невладину организацију која стално и плански функционише у Србији. Са друге стране, многобројне западне НВО крајње савесно раде на реализацији крупних западних пројеката као што су придруживање НАТО пакту, легализација експеримената са државним суверенитетима и границама, такозвана евроинтеграција и хуманизација традиционалистичких друштава… А шта ми нудимо? Уместо јасне геополитичке алтернативе и алтернативног погледа на свет, ми у најбољем случају генеришемо маргиналне личности свих боја, почев од социјалиста белих од перути, па све до радикалних националиста који се уздају у Русију и носе плакате са натписима „Русијо, помози!“ и са портретима руског председника… Кад смо већ код тога, наша главна мека сила у овом тренутку је лични и неоспорни ауторитет председника Русије у народу.

Ми за ових 16 година, колико је прошло од агресије НАТО-а на Југославију, нисмо нашли за сходно да понудимо ниједан нови пројекат решавања косовског проблема који би био прилагођен новим околностима. Сматрали смо да је довољно заступати поштовање Резолуције 1244, а њу је за то време прекршио ко год је хтео, укључујући и српске власти, у чијим круговима западно виђење будућности Србије чак ни хипотетички гледано нема алтернативу. Сетили смо се Косова само у вези са Кримом, али и ту аналогија није била баш најсрећнија. Наше практично учешће у косовској трагедији ограничено је на једнократна слања хуманитарне помоћи. Део те помоћи годинама скупља прашину у складиштима јер ми нисмо нашли за сходно да се распитамо шта је људима заиста потребно. Неоспорно је да је отварање руско-српског хуманитарног центра у Нишу важан догађај, али то је засада једино чиме се можемо похвалити.

За то време су западне земље развијале и допуњавале своју концепцију, усавршавале механизме финансирања и законодавство, а ми смо се као смоквиним листом покривали ансамблом „Александров“ и Кубанским козачким хором (њима, наравно, свака част). Руски медији су отишли из региона одмах по завршетку рата, а затим су регион напустиле и наше трупе, тако да је интересовање за Балкан у потпуности нестало. Нас који смо остали верни региону има веома мало, и ми смо покушавали да скренемо пажњу Москве на чињеницу да је судбина Југославије, а затим и Србије заправо лакмус папир који нам је од Бога дат, или „мапа пута“, ако хоћете, или предсказање онога што се и нама спрема. Међутим, сви наши напори били су узалудни. А да су обратили пажњу на нас, можда би се догађаји у Украјини могли избећи. Ми као да намерно одбацујемо непроцењиво искуство наше браће и у погледу грађанског рата, и у погледу санкција, и уопште у погледу шема које су разрађене у Југославији да би касније биле примењене у Русији.

Невероватна беспомоћност наше „меке силе“ састоји се у томе што ми својим деловањем не ширимо сопствене хоризонте, не приказујемо народима никакве перспективе, и као да се повлачимо у самоизолацију, препуштајући запањеним партнерима да се диве сили нашега духа и спремности за тврдоглаво пружање отпора. Наша мека сила нас саме заправо сатерује у оквире наших граница. 

Наглашавам да ја ни у ком случају не доводим у сумњу успехе руске дипломатије. Говорим само о грађанској, друштвеној сфери, тј. о оној сфери у којој мека сила и треба да се примењује.

Разговори о потреби да Руси купе једну локалну телевизију воде се већ скоро десет година, и све узалуд. У Србији се још увек очекује да ће се појавити RT на српском језику. И то се очекује упркос мојим покушајима да објасним како је то немогуће. Агенција RT ради са аудиторијумом од милијарду гледалаца (арапски, енглески и латиноамерички). Немогуће је формирати редакцију која ће радити са српским и хрватским аудиторијумом који броји 10-12 милиона гледалаца. И сада, када су најзад почели да се појављују заинтересовани инвеститори, њихови потези су надмени, бесмислени и промашени, као и много тога што ми покушавамо да урадимо у региону. Ми користимо везе које одавно не функционишу, не видимо оне људе који искрено желе да нам помогну, све знамо боље од других и на крају смо ту где смо.

Наш „Руски експрес“ смо стварали надајући се чуду. Један руски новинар и један српски адвокат веровали су у исто чудо. Веровали су да све може бити другачије. Веровали смо да ћемо имати успеха уколико нам не буде циљ да се брзо обогатимо, да направимо каријеру или да дејствујемо безбедно, на рачун државе. Све што нам се дешавало у протеклој години заиста је личило на чудо, а кулминација је било Чудо доношења Благодатног Огња у Србију. Жарко смо то желели и Господ нам је даровао познанства са изванредним људима, наклоност власти, благослов Цркве и помоћ веома утицајних људи у Русији. 

И чудо се догодило. Неколико десетина хиљада људи окупило се испред Храма Светог Саве у Београду да дочека Благодатни Огањ, који је први пут донет у Србију ноћу уочи Васкрса право из Јерусалима. И донет је захваљујући руској помоћи. Београд је те ноћи поново на чудесан начин постао православна престоница читавог региона, из које је Огањ био однет на све просторе, од Босне до Црне Горе. Ето, то је било сведочанство праве „меке“ силе љубави и вере да све заиста може бити другачије!

Јевгениј Баранов је суоснивач медијског центра „Руски експрес“, специјални дописник руског „Првог канала“

  • Пројекција „меке моћи“ је могућа на разне начине. О амбициозним пројектима који захтевају масивна средства овде нећу говорити јер је то сувише крупно и захтева стратешку одлуку великог инвеститора.
    Овде ћу говорити о нечему што се показало потребним и релативно лако изводљивим. Реч је о капиларној пројекцији меке моћи преко медијских ангажмана на нивоу локалних заједница. И ту су потребна нека средства али која су реално доступна.
    Реч је о следећем. Има пуно младих који имају потребу да се афирмишу и имају неопходна знања за успешно коришћење информационих технологија. Њима недостаје одређено знање везано за бављење новинарством и деловањем у заједници.
    Мислим да је целисходно да их Русија препозна и да им понуди одређене прилике да стекну одређена знања и вештине за бављење новинарством на локалном нивоу. Ово говорим јер се указао празан простор због гашења локалних медија а потреба грађана да буду информисани је велика.
    Са неким удружењем новинара (рецимо УНС) може да се направи аранжман да се понуди обука у формату: одређен део обуке на некој локацији (за време викенда) а други део нека буде обука на даљину. По окончању обуке добијали би се сертификати о успешно завршеној обуци.
    Обука би имала и практичну компоненту везану за израду прилога са темама из живота локалне заједнице (рецимо 5 прилога) који би се публиковали на блогу са пригодним именом (рецимо Јагодина данас, Прозор јагодине, … узео сам пример Јагодине пошто је то град који је доста присутан у медијској сфери). Овај блог би мора да буде праћен својом ФБ страном, ФБ групом, Гугл+ страном, Гугл+ заједницом, Јутуб налог, Твитер налогом, итд. односно да буде присутан на друштвеним мрежама. Платформа за блог која је погодна је Блогер (не Вордпрес) јер се лако интегрише у друге канале на мрежи, бесплатан је и једноставан за употребу.
    Целисходно је за полазнике ових обука организовати један вид такмичења за најуспешније прилоге из локалних заједница а награда би могла да буде дружење на неком занимљивом месту уз неку обуку или (зашто да не) недеља две боравка у Русији ако се нађу донатори а верујем да би се нашли.
    Пошто би покретач била организација из русије Реално је поставити као додатни услов да учесници у овом пројекту истражују информациону сферу Русије и да објаве прилоге који могу да буду корисни за њихову заједницу (добра пракса из Русије која може да се искористи у Србији).
    Ово су само основне смернице за размишљање. Има ту доста елемената који овде нису разрађени али за почетак је довољно.

  • СРПСКО-РУСКИ ГЛАС

    БРАВО Јевгени ….

    Таман сам се спремио да одговорим на текст Никити Бондареву у коме је на врло ружан начин описао РУСОФИЛЕ …. као да је слушао приче од српских европејаца како треба описати нижу класу у србији коју они називају РУСОФИЛИ …. за мене као искреног српског родољуба, који је у породици васпитаван ко су пријатељи а ко непријатељи србије, његов текст је УВРЕДА и разочарење у РИСИ …. ал ти си својим текстом …. интервјуом …. као рус одговорио на питања која сам ја том ВЕЛИКОМ ПОЗНАВАОЦУ СРПСКОГ БИЋА хтео да поставим и да му истовремено одговорим …. колико “кошта“ у србији бити РУСОФИЛ …… ми срби смо једини народ на свету који је организовао свечани испраћај амбасадора неке државе на служби г-дин Конузина када му је истекао амбасадорски мандат …. један сам од главних организатора тог скупа …. никад нигде у свету такав скуп није организован…. и он говори о љубави према вашој држави …. и поред великог противљења многих утицајних личности који су покушали да га растуре на разне начине …. окупило се 100 -150 људи испред амбасаде русије ….. и вашем амбасадору натерало сузе у очима …. друштва српско руског пријатељства широм србије и данас полажу цвеће и венце на гробове црвеноармејаца и чисте споменике палим борцима …. чувајући успомену и истину за своју децу ко су ПРИЈАТЕЉИ А КО НЕПРИЈАТЕЉИ србије ….. и морам на крају да ти кажем нашу девизу коју споменемо на сваком јавном скупу ….ЗА НАС ЈЕ НЕМАЦ УВЕК НЕМАЦ А РУС БРАТ УВЕК РУС …………… ми знамо ко је ко и никакав БОНДАРЕВ не треба да нам преводи као се и зашто тако осећамо ………….. извини на мало емотивном наступу …. али и то је део нас

    српскоруски глас

  • Гојко Раичевић

    Јасно, прецизно, надасве и на жалост тачно.
    Горе од овога је чињеница да се није научила лекција, не само из српског, већ ни из украјинског примјера. Балтички Руси су препуштени сами себи, као што су били Руси и русофили у Украјини.
    Мада, поставља се питање шта да очекују русофили кад се нема времена ни за Русе ван границе. Ја из љубави према братском народу тражим одговор, за себе, и оправдање за Русију, зашто толика неактивност.
    Него, можда Русија има план, али га још не открива.
    Свака част на тексту, свако слово потписујем.